M.S.: Pre svega, želim da ukažem da na razgovorima o Kosovu neæe biti reèi o “konaènom statusu” Kosova, veæ o sledeæoj fazi statusa te pokrajine. Oni koji zagovaraju konaèni status i nezavisnost Kosova, žele da prenesu pogrešan utisak da æe se pod oznakom “konaèni status” rešiti tamošnja situacija. To se neæe desiti, veæ æe se dogoditi suprotno -- situacija æe se još više destabilizovati. Drugo, mora se postaviti pitanje koliko ljudi zagovara konaèni status ili nezavisnost Kosova u regionu. Imate možda dva miliona Albanaca na Kosovu, i trideset odsto albanskog stanovnistva u Makedoniji. Medjutim, ko je protiv nezvisnosti Kosova? Možda cela Srbija, 70 odsto stavnovništva u Makedoniji, mnogi Grci i Crnogorci. S druge strane, shvatam razloge zbog kojih je premijer Srbije, Zoran Djindjiæ, pokrenuo pitanje razgovora o konaènom statusu Kosova jer veruje da prisustvo UNMIK-a neodložno vodi ka nezavisnosti Kosova. Medjutim, ja smatram da je reè o jednom dugom procesu i da æe se to pitanje rešiti u širem okviru u kome æe uticaj Srbije biti veæi nego što je sada.
B.M.: Kakav je sadašnji stav Vašingtona i medjunarodne zajednice o pitanju konaènog statusa Kosova?
M.S.: Tokom proteklilh nekoliko dana, gledišta o tom pitanju su jasno izneta. Prošle nedelje je predstavnik amerièkog državnog sekretarijata kategorièno rekao da SAD sada ne podržavaju nezavisnost Kosova, veæ rešenje tog pitanja u kontekstu rezolucije Saveta bezbednosti UN, 1244. Šef UNMIK-a, Mihael Štajner, je upravo izjavio da se ove godine neæe razmatrati pitanje statusa Kosova. Jasno je da medjunarodna zajednica ne želi da se angažuje na rešavanju tog pitanja sada, jer je njena pažnja usmerena drugde, na Irak i Severnu Koreju. Pored toga, medjunarodna zajednica je jasno navela da se pre razgovora o nezavisnosti Kosova moraju rešiti pitanja zaštite prava gradjana, povratka izbeglica, organizovanog kriminala i izgradnje institucija civilnog društva, od èega je Kosovo sada jako daleko.
B.M.: Amerièki ambasador za ratne zloèine, Pjer Rišar Prosper, rekao je u Beogardu da do krajnjeg roka, 1. marta, Mladiæ, Šljivanèanin i Radiæ moraju biti izruèeni Haškom tribunalu da bi se amerièko-jugoslovenski odnosi unapedili. Da li je takav zahtev realan i šta bi Beogard mogao da uèini u vezi sa tim?
M.S.: Pre svega, ako medjunarodna zajednica nije mogla da uhvati Mladiæa i Karadžiæa, ne razumem kako oèekuje da to Srbi uèine. Drugo, smatram da Haški tribunal nije u osnovi postigao znaèajne rezultate na terenu, odnosno izgradio poverenje, saradnju i izmirenje medju stranama. Sada je, medjutim, Haški sud postao èak i kontraproduktivan pošto je izložio krhke demokratske države, kao sto su Srbija i Hrvatska, nepravednim pritiscima i poniženju, i blokirao njihov ulazak u Evropu i “Partnerstvo za mir” postavljajuæi im ultimatume koje one sada ne mogu da ispune, što podstièe desnièarske elemente da im se suprotstave. Time se neæe doprineti stvari demokatije ili interesu SAD u tom regionu. Haškom tribunalu je izruèen Miloševiæ, što je svakako bilo korisno, jer mu je, izmedju ostalog, onemoguæeno da nastvi da pravi štetu i samoj Srbiji. Medjutim, kako se ispostavilo, sudski postupak protiv Miloševiæa je potkopao Haski sud, jer je uspeo da taj petvori proces u farsu i crikus.