B.Dž.: U Beogradu sada svi govore o istom ispravnom cilju. No, vreme je za preduzimanje pravih koraka. Smatram da ministar odbrane Tadiæ uspešno postavlja civilnu kontrolu nad oružanim snagama i vojska je oèigledno spremna za uspostavljanje formalnih veza sa NATO-om i drugim evro-atlantskim institucijama. Ministar spoljnih poslova Svilanoviæ, takoðe veoma solidno obavlja svoje zadatke. No, treba se usredsrediti na glavnu smetnju u zapoèinjanju reintegracije Srbije i Crne Gore u evropske tokove, a to je saradnja sa Haškim tribunalom - i pre svega pitanje generala Ratka Mladiæa. U stvari to je jedini preduslov za otpoèinjanje integrativnog procesa. U situaciji smo da jedna osoba, odnosno haški optuženik Ratko Mladiæ, drži osam miliona Srba i Crnogoraca kao taoce i ometa njihovo pridruživanje ostaloj Evropi. To je svakako neprihvatljiva situacija. J.J.: Da li pored Mladiæa postoje i druge prepreke?
B.Dž.: Vreme je najveæa prepreka. Ovakvi periodi istorijskih integracija ne traju veèno. Ostale zemlje balkanskog podruèja su veæ uveliko na putu ka evropskoj integraciji; Rumunija i Bugarska su veæ punopravne èlanice NATO-a. Takoðe su odmakle u procesu pridruživanja Evropskoj Uniji i viðene su kao potencijalni kandidati za uèlanjenje 2007. godine. Albanija, Hrvatska i Makedonija, èlanice Jadranske povelje, takoðe su još pre èetiri-pet godina poèele da sprovode svoje akcione planove za uèlanjenje u evroatlanske institucije. I one æe verovatno postati kandidati za ulazak u NATO 2006. godine, i ubrzo posle toga u Evropsku Uniju. Srbija i Crna Gora bi trebalo da su veæ u kategoriji tih zemalja. Smatram da bi bilo veoma loše da Srbija, odnosno središnji Balkan, toliko zaostane. Srbija bi trebalo da bude lider regiona i nikako ne bi bilo dobro da se taj deo Balkana naðe izolovan od ostale jugoistoène Evrope. Odluke o daljem proširenju NATO-a biæe donete na samitu Severnoatlantskog saveza iduæeg maja u Istanbulu. Stoga sam tokom svog nedavnog boravka vršio pritisak na voðstvo u Beogradu da iskoristi sledeæih deset meseci i poboljša izglede za zapoèinjanje integracionih procesa. Složili smo se da ulazak Srbije i Crne Gore u NATO i Evropsku Uniju sam po sebi nije pobeda. Pobeda je obezbediti deci i unucima 8 miliona Srba i Crnogoraca pasoše i iste uslove za napredovanje koji imaju deca u Francuskoj ili bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. Oni danas nemaju takve uslove i na nama je da ih obezbedimo.
J.J.: Da li ste razgovarali o konkretnim koracima?
B.Dž.: Beograd je svakako preduzeo prvi korak kada je podneo molbu za ulazak u Partnerstvo za mir. Molba æe verovatno naiæi na pozitivan prijem, ali nikakav se odgovor ne može oèekivati sve dok ne bude rešeno pitanje Mladiæa. Èim Srbija i Crna Gora budu primljene u Partnerstvo za mir otvoriæe se moguænost široke saradnje, nakon èega æe moæi da se preda Akcioni plan za uèlanjenje u Evropsku Uniju. Ta dva koraka æe staviti Srbiju i Crnu Goru na kolosek na kojem se sada nalaze ostale zemlje zapadnog Balkana. Albanija, Hrvatska i Makedonija su veæ pružile odreðena uveravanja da æe u roku od godine dana primiti Srbiju i Crnu Goru u èlanstvo Jadranske povelje. Takoðe smo se obratili našim prijateljima u uticajnoj Grupi Vilnijus, koja se sastoji od 10 zemalja od kojih su sedam veæ postale èlanice NATO, a pet su u Evropskoj Uniji. Sve su to postigle za tri godine. Mislim da bi Srbija i Crna Gora mogle da postignu to isto takoðe u roku od tri godine.
(U sutrašnjem nastavku gospodin Džekson govori o amerièko-evropskoj politici prema Balkanu i radu svoje organizacije Projekat za demokratije u tranziciji.)