Osnivači Sjedinjenih Država bili su među najbogatijim ljudima u kolonijama, kada su napisali i potpisali američki Ustav, u očekivanju da će ljudi slični njima nastaviti da vode mladu naciju.
“To nikada nije zamišljeno kao vrsta direktne demokratije gde bi svi Amerikanci mogli da glasaju o svim pitanjima", podseća Endru Verman, profesor istoriji na Univerzitetu centralnog Mičigena. “Samo glasanje, mislili su, treba da bude rezervisano za bogate i obrazovane ljude, ali svakako nisu želeli da ograniče druge oblike učešća u političkom životu."
Oci nacije su očekivali da će obični ljudi, oni siromašni i neobrazovani, učestvovati u politici indirektno, kroz svoje lokalne vlade, sastanke u gradskim skupštinama i kroz protestne akcije kao što je bojkot.
Neke od osnivača posebno su brinuli populizam i vladavina mase.
“To su bili ljudi koji su mislili da je demokratija "prljava reč". Čak je i Džon Adams izgovarao takve stvari, nije želeo da siromašni ljudi glasaju, nije želeo da glasaju žene", podseća profesor Verman.
Brus Kuklik, počasni profesor američke istorije na Univerzitetu Pensilvanije kaže da su autori Ustava imali veoma drugačiju ideju demokratije nego što je imaju današnji Amerikanci.
Portret Džordža Vašingtona, prvog predsednika SAD.
“Osnivači nisu želeli ovakvu vrstu demokratije", ističe on. "Ustav je napisan tako da su prava na državljanstvo veoma, veoma ograničena. Brinula ih je demokratija... bila je to loša forma vlade jer kada dozvolite svima da učestvuju, velika je mogućnost da ćete izabrati demagoga. Moguće je da na vlast dođu ljudi koji se dodvoravaju masama. Ta ideja je davno nestala."
Verman ističe da su se autori Ustava postarali da samo jedan deo jedne grane vlasti - Predstavnički dom - biraju direktno građani. Elektorski koledž bira predsednika, koji pak bira članove Vrhovnog suda, a senatore su prvobitno birale državne skupštine.
“To je još jedan pokušaj da se umanji direktno učešće velike grupe ljudi u političkom procesu", kaže Kalik. "Zato su u Ustav ugradili toliko drugih ograničenja, da bi zapušili njegove potencijalne šupljine, koje bi dovele do toga da preveliki broj neobrazovanih i siromašnih ljudi dobije pravo glasa."
Tek nakon što je 1913. godine ratifikovan 17. amandman američkog Ustava, senatori su počeli da se biraju direktnim glasovima.
“Očigledno, Ustav je tako napisan da bi se smanjili nek potezi koje su preduzele državne skupštine. Ljudi poput Džejmsa Medisona i Aleksandra Hamiltona mislili su da su državne skupštine i birači u nekim državama otišli predaleko, da previše ljudi učestvuje u politici, previše ljudi glasa."
Voštane figure predsednika Džona Adamsa i Tomasa Džefersona u muzeju voštanih figura Madam Tiso u Vašingtonu.
Na primer, Nju Džersi je pravo glasa dao stanovnicima koji su mogli da dostignu određeni nivo vlasništva nad imovinom. To je uključivalo žene i Afroamerikance koji su mogli da glasaju od 1776. do 1807. kada je država ograničila pravo glasa na bele muškarce.
“Oni (oci nacije) su mislili da, ukoliko je u državnim skupštinama bilo suviše glasova, da su te države postajale suviše radikalne i podređene interesima običnog čoveka, umesto da budu više rezervisane i prilagođene bogatim, obrazovanim ljudima orijentisanim na biznis", primećuje Verman.
Šta bi, onda, ljudi kao što su Aleksandar Hamilton, Džon Adams i drugi pisci Ustava mislili o današnjoj Americi?
“Mislim da bi svi bili oduševljeni što se jedan opšti okvir koji su stvorili i dalje sprovodi", smatra Verman.
Spomenik Aleksandru Hamiltonu u njujorškom Central parku.
A možda bi, čak, bili otvoreni prema promenama. Na kraju krajeva, oni jesu osmislili proces izmena, odnosno amandmana na Ustav. Čak su i sami iskoristili proces, ratifikacijom 12. amandmana 1804. godine, koji je uspostavio odvojeno glasanje u Elektorskom koledžu za predsednika i potpredsednika. Tom izmenom je sprečeno da politički protivnici iz suprotstavljenih partija služe kao predsednik i potpredsednik.
Pa opet, kaže Kuklik, "oci nacije" bi se prema današnjim standardima smatrali reakcionarima.
“Oni nisu želeli da se dogodi to što se dogodilo", kaže Kuklik. "I jedna od neverovatnijih transformacija SAD u 19. veku je bila što smo od te vrlo ograničene ideje učešća naroda u vlasti došli do onoga što ljudi danas potpuno prihvataju i vide kao demokratiju."
A iako demokratija na delu danas možda nije tačno ono što su osnivači zamišljali, novac i moć i dalje imaju vitalnu ulogu u američkoj politici. Imajući u vidu da je velika većina američkih porodica potekla iz bogatih porodica ili bila bogata pre dolaska na položaj, cilj osnivača da se sačuva istaknuto mesto u vladi za bogate je - ostvaren.