Analizirajući posledice Arapskog proleća na drugu godišnjicu zaključeno da nije došlo do očekivanih promena i da je to rad koji se nastavlja.
Egipćani su obeležili drugu godišnjicu svoje revolucije, ali eksperti nastavljaju da procenjuju stvarni uticaj Arapskog proleća, od koga su mnogi očekivali da će da transformiše Bliski istok.
Egipatska revolucija je bila vreme velike nade i oduševljenja za milione Egipćana. Ali u vreme druge godišnjice, sekularni liberali nastavljaju da protestuju zbog – kako kažu – preterivanja nove vlade koju predvode islamisti.
Kontrast je tipičan za razočaranje i sukob koji prate oduševljenje posle ustanaka u Egiptu, Libiji, Tunisu i drugim zemljama.
"Reč ‘revolucija’ je veoma romantičan termin," kaže Stejsi Gatkovski, stručnjak za Bliski istok na Kraljevskom koledžu u Londonu.
"Ta reč priziva slike nečeg dramatičnog, kao što je pad Berlinskog zida. Ali to nije ono što se dogodilo u regionu. Tu se dogodila tutnjava, dugoročna grmljavina. Ali ne i radikalna promena", kaže Gatkovski.
Ona dodaje da su ljudi bili osuđeni na razočaranje, čak i tamo gde su srušene vlade. A dramatične promene koje su se dogodile u severnoafričkim zemljama se nisu raširile na druge delove regiona, gde su aktivisti suočeni bilo sa dugotrajnim nasilnim sukobima, kao u Siriji, bilo sa minimalnim promenama koje polako odmeravaju ušančene autokratije, kao u državama Persijskog zaliva.
"Reći da je Arapsko proleće jedno je zaista pogrešno. U stvari, postoje tri Arapska proleća", smatra Gatkovski.
Imajući u vidu različite tipove vlada i mnoštvo lokalnih kultura u prostranom regionu, to i nije iznenađujuće, u svakom slučaju nije za bivšeg britanskog ambasadora u Libiji i Iranu, Ričarda Daltona, koji je razgovarao sa Glasom Amerike putem skajpa.
"Arapsko buđenje je oduvek trebalo da bude poduhvat generacije. Ne iznenađuje što postoje različite vrste promene. Ali je sve to ipak dotaklo stanovništvo u celom arapskom svetu.“
Ne samo da je promena spora i nejednaka, već se u nekim slučajevima odigrava u pogrešnom smeru – kada ljudi rešavaju probleme koje su bivše autokrate prikrivale, kao što su ekonomski problemi koji su pogoršavali život većine ljudi. Tu su i strepnje u pogledu prava žena i pripadnika manjinskih zajednica. I premda su novi lideri u regionu oštriji prema Zapadu i Izraelu, prozapadna politika autokratskih režima se nije izmenila onoliko dramatično koliko su se mnogi nadali.
"Kakva god vlada da je na vlasti, zemlje imaju interese i postoji mali broj opcija za maksimalizaciju prednosti i za vladu i za narod", kaže Dalton.
Prema tome, bez obzira da li je reč o predsedničkim palatama ili ulicama, Arapsko proleće je i posle dve godine u najvećoj meri rad koji se nastavlja.
Egipatska revolucija je bila vreme velike nade i oduševljenja za milione Egipćana. Ali u vreme druge godišnjice, sekularni liberali nastavljaju da protestuju zbog – kako kažu – preterivanja nove vlade koju predvode islamisti.
Kontrast je tipičan za razočaranje i sukob koji prate oduševljenje posle ustanaka u Egiptu, Libiji, Tunisu i drugim zemljama.
"Reč ‘revolucija’ je veoma romantičan termin," kaže Stejsi Gatkovski, stručnjak za Bliski istok na Kraljevskom koledžu u Londonu.
"Ta reč priziva slike nečeg dramatičnog, kao što je pad Berlinskog zida. Ali to nije ono što se dogodilo u regionu. Tu se dogodila tutnjava, dugoročna grmljavina. Ali ne i radikalna promena", kaže Gatkovski.
Ona dodaje da su ljudi bili osuđeni na razočaranje, čak i tamo gde su srušene vlade. A dramatične promene koje su se dogodile u severnoafričkim zemljama se nisu raširile na druge delove regiona, gde su aktivisti suočeni bilo sa dugotrajnim nasilnim sukobima, kao u Siriji, bilo sa minimalnim promenama koje polako odmeravaju ušančene autokratije, kao u državama Persijskog zaliva.
"Reći da je Arapsko proleće jedno je zaista pogrešno. U stvari, postoje tri Arapska proleća", smatra Gatkovski.
Imajući u vidu različite tipove vlada i mnoštvo lokalnih kultura u prostranom regionu, to i nije iznenađujuće, u svakom slučaju nije za bivšeg britanskog ambasadora u Libiji i Iranu, Ričarda Daltona, koji je razgovarao sa Glasom Amerike putem skajpa.
"Arapsko buđenje je oduvek trebalo da bude poduhvat generacije. Ne iznenađuje što postoje različite vrste promene. Ali je sve to ipak dotaklo stanovništvo u celom arapskom svetu.“
Ne samo da je promena spora i nejednaka, već se u nekim slučajevima odigrava u pogrešnom smeru – kada ljudi rešavaju probleme koje su bivše autokrate prikrivale, kao što su ekonomski problemi koji su pogoršavali život većine ljudi. Tu su i strepnje u pogledu prava žena i pripadnika manjinskih zajednica. I premda su novi lideri u regionu oštriji prema Zapadu i Izraelu, prozapadna politika autokratskih režima se nije izmenila onoliko dramatično koliko su se mnogi nadali.
"Kakva god vlada da je na vlasti, zemlje imaju interese i postoji mali broj opcija za maksimalizaciju prednosti i za vladu i za narod", kaže Dalton.
Prema tome, bez obzira da li je reč o predsedničkim palatama ili ulicama, Arapsko proleće je i posle dve godine u najvećoj meri rad koji se nastavlja.