Uzdržano reagovanje predsednika Baraka Obame na narodne ustanke širom Bliskog istoka i severne Afrike, izazvalo je česte kritike. Međutim, godinu posle početka takozvanog Arapskog proleća, neki regionalni eksperti kažu da se strategija američke administracije isplatila.
Decembar 17. 2010, Tunis. Ulični prodavac Muhamed Buaziz se polio benzinom i zapalio u znak protesta protiv vladine politike i – preminuo, postavši katalizator tuniske revolucije i Arapskog proleća. Nekoliko meseci kasnije, počele su demonstracije u Egiptu, Jemenu, Bahreinu i Siriji. S vlasti je svrgnut egipatski predsednik Hosni Mubarak. Do kraja godine, libijski diktator Muamer Gadafi je mrtav. Sjedinjene Države i NATO su obezbedili vazdušnu podršku zaštite civila od vladinih snaga u Libiji.
Ali ispostavilo se da nije lako predvideti razvoj Arapskog proleća. Lideri i prijateljski i neprijateljski nastrojeni prema Sjedinjenim Državama su pali, a predsednik Obama sve do maja nije čvrsto stavio Sjedinjene Države na stranu arapskih reformi.
„Podržavamo političke i ekonomske reforme na Bliskom istoku i u severnoj Africi, koje mogu da ispune legitimne težnje običnog naroda u celom regionu. Naše podržavanje ovih principa nije od drugostepenog interesa.“
Konačno američko podržavanje Arapskog proleća je izazavalo kritike da administracija nije podržala iranske demonstrante 2009. Ali predsednici Sjedinjenih Država su često suočeni sa teškim odlukama kada se radi o revolucijama, kaže Volter Rasel Mid, profesor inostrane politike i društvenih nauka na Koledžu „Bard“.
„Rekao bih da nije realna sama ideja da neki američki predsednik iz bilo koje stranke može od prvog dana da razabere nekakav produbljen glavni plan za postupanje sa revolucionarnim promenama u 5 - 6 strateški važnih zemalja; kada to postavite na ovakav način, shvatite da je to nemoguće.“
Obama je zasnovao politiku Sjedinjenih Država na suštinskim principima: protivljenju nasilju, zalaganju za univerzalna prava i pravu naroda da izaberu svoje lidere. Da li je njegova računica bila ispravna? Kurt Vertmjuler, istraživač u Centru za versku slobodu Instituta „Hadson“, odgovara potvrdno.
„Mislim da moramo da obratimo pažnju na to da je tu postojao odnos, da se nadahnuće prenosilo od jednog mesta do drugog, ali da je svaki deo arapskog sveta sasvim poseban.“
Semjuel Tadros iz Instituta „Hadson“ kaže da predsednik Obama jeste bio u pravu da ne zauzima jedinstven, uopšten stav, ali da događaji koji se brzo smenjuju ponekad pobiju politiku administracije.
„Odgovor administracije na Arapsko proleće je u velikoj meri odslikao taj interes da se ne ostane po strani od istorijskih događaja, da se ne uskoči u vagon u kojem je bilo očigledno šta se zbiva. U tom smislu, početna opreznost koja je bila opravdana u mnogim slučajevima nestaje i akciju počinje da vodi ulica, a ne jasna politika u tom pogledu.“
Tadros i drugi eksperti za region upozoravaju da su događaji na Bliskom istoku deo dugoročnih promena, sa rizicima, među kojima je i mogući rast islamizma u Egiptu i potencijalni građanski rat u Siriji. Oni tvrde da će proces trajati decenijama i da će ostati izazov za predsednike Sjedinjenih Država.