Dolazak u umetnički muzej da bi se jednostavno videle slike i drugi umetnički predmeti, možda nije privlačan za mlade koji bi hteli da su neprekidno povezani sa elektronskom mrežom. To je razlog što umetnički muzeji sve više pokušavaju da posetu muzeju pretvore u multimedijski doživljaj.
Centar za američku umetnost Fondacije „Lus“, nije muzej na kakav ste navikli. To je otvoreni skladišni objekat Muzeja američke umetnosti institucije „Smitsonijen“. U njemu je smešteno 3300 umetničkih radova, sa malo preostalog prostora za pisane informacije. Džordžina Gudlender je bila zadužena da pronađe način da se to izvede.
„Celokupna interpretacija je morala da bude digitalna i mi smo u velikoj meri to i uspeli.“
Posetioci mogu da dođu do podataka o radovima i 1200 umetnika koji su ih stvorili u jednoj od deset kompjuterskih stanica raspoređenih unaokolo.
„Imamo stotine videa, zvučnih inserata, dodatnih fotografija, sve vrste radova. Ali jedna od loših strana svega toga je to što morate da se odmaknete od umetničkog dela i sednete u kabinu, tako da više ne gledate umetničko delo.“
Rešenje je bila zvučna tura. Informacija o oko dve stotine radova je dostupna preko mobilnog telefona ili MP3 plejera koje obezbeđuje muzej.
Audio tura u Nacionalnoj umetničkog galeriji
„Posetioci uzmu spravu na nekoliko sati i krenu u zvučni obilazak. Mislim da je mobilni telefon zgodniji za obične korisnike."
U Nacionalnoj umetničkoj galeriji, posetioci slušaju kustosa koji im govori o portretu Đinevre de’Benči, Leonarda Davinčija. Snimljeni vodiči se koriste u Nacionalnoj galeriji od 1960-ih, ali digitalna tehnologija sada daje posetiocima veću slobodu. Oni besplatno mogu da iznajme MP3 plejer i pritiskom na šifru mogu da izaberu rad o kojem žele nešto da saznaju. Lin Rasel vodi obrazovno odeljenje u galeriji.
„Imamo vodiče na engleskom i pet stranih jezika, a upravo smo napravili nešto što se ispostavilo kao izuzetno popularno.“
To je zvučni vodič za decu, kojim je obuhvaćeno 50 radova iz zbirke, kao što je „Spomenik pukovniku Šou“ (Show Memorial) američkog umetnika iz 19. stoleća, Ogastasa Sent-Godensa. Džon Gordi je doveo u galeriju svog 11-ogodišnjeg sina Maksa.
„Dobijete tone informacija. Natera vas da mnogo više razmišljate o tome.“
„Zaista je velika stvar da pripremite sve to za mlade, kojima je raspon pažnje stvarno dobar, ali im posle izvesnog vremena odluta.“
Zvučni vodiči su popularni, ali morate da pozajmite plejer.
„Prijem nije dobar u svim delovima ovih velikih mermernih građevina. Dok ne budemo u stanju da ga pojačamo, mislim da korišćenje sopstvenog uređaja, bilo da je reč o mobilnom ili nekom sličnom telefonu, ne deluje kao najbolja opcija za posetioce.“
U Nacionalnom muzeju američkih Indijanaca, posetioci jedne izložbe se pozivaju da koriste svoje mobilne telefone. Oznake pored umetničkih dela, ukazuju da putem telefona mogu da se dobiju i dodatne informacije. Ovaj znak je zapravo šifra ili čip za telefon. Zahvaljujući telefonu sa kamerom i specijalnim programom, posetilac skenira grafički znak i uspostavlja vezu sa muzejskim veb sajtom. Džejson Vigfild, koji razvija muzejski veb, kaže da preko ugrađenih čipova i sam dobija informacije.
„Mogu da vidim koliko je puta određeni objekat skeniran u odnosu na druge. Prema tome, to je veoma dobro merilo aktivnosti naših posetilaca u pogledu izbora objekata.“
Naravno, i dalje ima onih koji jednostavno žele da posmatraju umetničko delo i oni to mogu da rade. Ali muzeji sve više nude opcije kao što su informacioni čipovi - za one koji žele više.