Da li ste ikada otišli kod lekara da mu se požalite na glasno bubnjanje ili zujanje koje izgleda da niko drugi ne čuje? To bi mogao da bude tinitus, koji može da izazove ozbiljno uznemirenje. Ta fantomska buka pogađa otprilike 50 miliona Amerikanaca i 250 miliona ljudi u svetu. Za taj poremećaj nema leka, a naučnici veruju da su neki ljudi podložniji tinitusu od drugih.
Penzionisani pukovnik Vazduhoplovnih snaga Horas Hamfris Džunior, kaže da tinitus može da vas prati kroz ceo život.
„Ima noći kada ne mogu da spavam. To vam na neki način utiče i na pamćenje. Utiče na vaš rad. Uopšte ne mogu da podnesem neku veliku buku u blizini.“
Pukovnik Hamfris je bio u američkim Vazduhoplovnim snagama u vreme kada u blizini vojnog aviona nije zahtevana zaštita ušiju. A čak i kada ste daleko od borbene linije, rat nije tih. On objašnjava šta se dogodilo u Vijetnamu, kada je neka raketa eksplodirala dok se on vozio nazad u bazu.
„Zvuk je bio toliko jak da se džip nakrivio i sećam se da mi je u ušima strašno zvonilo.“
Ta zvonjava u ušima se nastavila, čak i kada se vratio kući i penzionisao. Tinitus pogađa čak 20 do 40 odsto povratnika iz rata. A onda, kada oni pređu u stariju generaciju, stanje im se pogoršava. Doktor Džej Pikarilo sa Vašingtonovog univerziteta u Sent Luisu, kaže da tinitus može da izoluje ljude.
„Niko drugi ne vidi poremećaj. Niko ne može da vidi vaše patnje. Zbog toga se pacijenti osećaju usamljenim i osećaju se kao da pate u tišini.“
Doktor Pikarilo kaže da tinitus po svemu sudeći izaziva oštećenje slušnog sistema, koje na posletku može da utiče i na druge delove mozga. Zvuk koji je primarno izazvao oštećenje je prošao, ali je i dalje prisutan osećaj zvuka.
„Taj zvuk tinitusa, zavijanje, zvonjava, bubnjanje – šta god da je – neprekidno se šalje u spoljni deo mozga i mozak to pogrešno tumači kao neku smislenu informaciju.“
Ipak, tinitus ne doživljava svaki pripadnik vojske, čak ni odmah posle bitke. Zbog čega onda neki pate od toga, a neki ne? Da bi odgovorili na to pitanje, istraživači sa Vašingtonovog univerziteta planiraju da ispitaju i načine moždane snimke dve stotine američkih vojnika pre nego što odu na aktivnu službu u Iraku ili Avganistanu. Po povratku, biće ponovo intervjuisani i ponovo snimljeni, da bi se identifikovali pojedinci kod kojih se pojavio tinitus.
„Postoji li nekakva prethodna podložnost u smislu da različiti delovi mozga ne komuniciraju ili komuniciraju nedovoljno, što onda sprečava osobu koja pati od tinitusa da prevaziđe poremećaj?“
Doktor Tanos Cunopulos sa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Pitsburgu, podržava tezu da je mozak pacijenta sa tinitusom drugačiji od ostalih. On proučava mozak laboratorijskih miševa, koji su prethodno izloženi jakoj buci.
„Ustanovili smo da je uzvraćanje na stimulaciju na tinitus miševa, među miševima, čije je ponašanje dokazivalo postojanje tinutusa, bilo mnogo jače u odnosu na reagovanje normalnih miševa.“
Miševi su 45 minuta bili izlagani zvuku jačine 116 decibela, što odgovara sireni vozila za hitnu pomoć. Nekoliko nedelja kasnije, istraživači su izložili miševe buci koja je imala manje decibela, na određeno vreme, potom prekidali i naizmenično ponavljali. Reagovanje normalnih miševa je bilo manje nego miševa sa tinitusom, koji su čuli zvonjavu i bili preplašeni kada se pulsirajuća buka ponavljala.
Ovi snimci pokazuju razliku u hiperaktivnosti kod miševa sa tinitusom. Američko Udruženje za tinitus kaže da zvonjava, brujanje ili zujanje, sa starenjem postaju uobičajeniji. Ali naučnici brinu o mlađim naraštajima koji često slušaju MP3 plejere i druge naprave koje emituju glasnu muziku. Rizik od razvoja tinitusa se kod njih sa starenjem povećava, a tada će biti neuporedivo teže „isključiti“ muziku.