Američki Centri za kontrolu i prevenciju bolesti nedavno su objavili da svako 88. dete u Sjedinjenim Državama ima uspostavljenu dijagnozu autizma, poremećaj u razvoju mozga za koji Centri takođe navode da petostruko više pogađa dečake od devojčica. Istraživanja su pokazala da intenzivna terapija ponašanja može da pomogne autističnoj deci da načine značajna poboljšanja ako su tretirana na vreme. Prenosimo detalje o novom pristupu dijagnostikovanju i tretiranju te i dalje misteriozne bolesti.
Porodica Peromat ima tri predivna dečaka - Lukasa, Filipa i Tomasa. Filip je srednje dete. Kada je imao oko tri godine, Kim i Karlos Peromat već su posumnjali da to što Filip nije uspostavljao kontakt očima i njegovo odbijanje da govori nisu uzrokovani samo sporim razvojem. Zato nisu bili previše iznenađeni kada mu je ustanovljena dijagnoza autizma. Karlos kaže da se trudi da nauči sve što može o tom poremećaju. On smatra da je izgubio mnogo dragocenog vremena tragajući za tretmanom za svoje dete.
„To nije pitanje nedostatka informacija, već pitanje obilja informacija. Nemoguće je sve pregledati.“
Kim i Karlos učili su da koriste već primenjene tehnike ponašanja kako bi pomogli Filipu da identifikuje sopstvene potrebe.
„Na početku bila je to samo jedna reč i čak ako je Filip znao reč za igračku koju je hteo, on nije želeo da je izgovori sve dok nije bio siguran da je to jedini način da mu je roditelji dodaju.“
Genetska veza sa autizmom mogla bi da bude prisutna kod više od jednog muškog člana porodice Peromat. Karlos veruje da on i njegov otac, a sada verovatno i njegov najstariji sin Lukas, takodje imaju znake jedne vrste visoko funkcionalnog autizma, poznatog kao Aspergerov sindrom. Najmlađi dečak, Tomas, ne pokazuje nikakve simptome. Kejti Divelbis iz Centra za autizam i povezane poremećaje kaže da bi roditelji trebalo da pronađu put za komunikaciju sa svojom autističnom decom što je pre moguće.
„Učite ih kako da komuniciraju. To bi moglo da bude pomoću slika, mogli bi da ih učite kako da koriste znakove rukama ili neku reč ili slog kao signal.“
Decenijama je autizam bio kategorizovan pogrešno kao vrsta dečje šizofrenije, a tek poslednjih godina kao široki spektar razvojnih poremećaja mozga. Doktorka Suzan Hajman iz Američkog udruženja pedijatara kaže da se definicija autizma menja zbog toga što je razlike između poremećaja u tom spektru nekada veoma teško raspoznati.
„Bolje je misliti o tome kao pojedinačnom spektru ili jedinstvenoj kategoriji sa različitim stepenima jačine i različitim drugim faktorima koji utiču na to koliko je ozbiljna dijagnoza.“
Profesor Roj Ričard Grinker je priznati stručnjak za autizam. Njegovoj ćerki je takodje bila ustanovljena dijagnoza tog poremećaja 1994. godine. U to vreme, kaže Grinker, bilo je malo saznanja ili razumevanja autizma u Sjedinjenim Državama. To je sada drugačije, kaže on.
„Ne znam da li su tretmani za autizam danas toliko drugačiji od tretmana 1994. ili 1995. godine, ali činjenica je da u današnje vreme društvo shvata autizam i prihvata ga. Autizam nije više nevidljiv.
