Hiljade milijardi letećih insekata - cikada preplavile su brojne američke države. Svojom pojavom i specifičnim zvukom izazvali su interesovanje, ali i rezignaciju građana.
Borave na zelenim površinama najmanje petnaest američkih država.
Osim prehrane korenjem drveća i trave – mužjaci i ženke se pare – nakon čega jajašca ponovo završavaju ispod zemlje. Tako ujedno i počinje novi period njihovog sedamnestogodišnjeg razvoja.
Po isteku tog intervala – ponovo će se naći među ljudima.
„Za nas koji volimo da šetamo u prirodi treba malo da povedemo računa – jer cikade ne obraćaju pažnju na nas. Zato nosim zaštitna stakla na naočarima, jer one lete na sve strane, i to u ne baš malom broju. Ne zaustavljaju se dok ne udare u nešto“, rekao nam je Filip Arlem – koga smo zatekli dok je bio u jutarnjoj rekreaciji.
Lori Taker se nije prvi put susrela sa ovom vrstom letećih buba. Međutim, kako kaže, sećanje je izbledelo – a u to vreme bila je tek devojčica.
„Živela sam ovde prethodnog puta kada su se pojavile, ali ih se baš i ne sećam. Nisam sigurna je li to posledica proteka vremena – ili pak nisu bile toliko uočljive. Bila sam svesna njihovog postojanja – ali ove godine definitivno su glasne i ponosne! Svuda su – kada se vozite kolima nadjačavaju zvuk radija“, kaže nam stanovnica Betezde – vašingtonskog predgrađa.
Nešto starija sugrađanka naših sagovornika, već nekoliko decenija svesna je postojanja predstavnika superfamilije insekata pod nazivom Cicadoidea. Sigurna je da je 2021, u smislu njihovog broja i prisustva u prirodi, jedna od mirnijiih godina.
„Zapravo, što se mene tiče ovoga puta nisu toliko nepodnošljive. Prvi put sam se susrela sa njima kada sam se doselila u Ameriku pre mnogo godina. Bila sam preplavljena cikadama i njihovom bukom koja me je okruživala. Ovoga puta sve je to mnogo prihvatljivije“, priseća se Kristina Norton.
Ti insekti, ni na koji način, ne predstavljaju opasnost po ljude, biljni ili životinjski svet – već potpuno obratno: od njih, u najvećoj meri, koristi ima čitava životna sredina – pa čak i ljudi.
„Oni ne bi trebalo da se boje cikada. Ne ujedaju, ne bodu, ne mogu učiniti ništa nažao ljudskim bićima, niti kućnim ljubimcima. Skoro sva živa bića na planeti u ovom trenutku žele da pojedu cikadu – veoma su hranjive. Kada je reč o ekosistemu – tokom sedamnaest godina boravka pod zemljom hrane se korenjem biljaka. Međutim, u sedamnaestoj godini kada izađu na površinu – postaju hrana za svako živo biće koje to želi. Reč je o malim genijima transporta energije i materije u lancu ishrane“, objašnjava za Glas Amerike Majkl Raup – profesor entomologije na Univerzitetu u američkoj državi Merilend.
Reč je o malim genijima transporta energije i materije kroz lanac ishrane: Majkl Raup
Naučnik popularan pod nadimkom „Čovek-buba“ – pojasnio je i način na koji bi trebalo da funkcioniše njihov biološki sat i šta se dešava kada imaginarna kazaljka otkuca sedamnaestu godinu.
„O tome postoje dva tumačenja: jedno se zasniva na godišnjim ciklusima vegetacije – poput ovog drveta. Tokom zimskog perioda minerali i voda ne dopiru do drveta. Međutim, u vreme kada raste lišće tada funkcioniše sistem prehrane drveća koji koriste i cikade. I na taj način mogu brojati godine. Druga verzija naših tumačenja je da cikade imaju molekularni časovnik u svojim malenim mozgovima – na sličan način kako to čine ljudi“, objašnjava profesor Raup.
Pojava tih insekata i prirodne zakonitosti njihovog funkcionisanja, privukli su pažnju značajnog dela američke javnosti, bilo da je reč o nestrpljivom iščekivanju da nestanu – ili pak neskrivenom interesovanju.
Oksana Ver profesionalna je fotografkinja koja cikade u svom dvorištu fotografiše na inovativne i nesvakidašnje načine…
„Ovo je set za proslavu rođendana. Sastoji se i od poruke da vreme leti – možete razumeti koliko je to simbolično kada priliku da proslavite rođendan imate svega jednom na svakih sedamnaest godina“, objašnjava nam Oksana koja se tokom letnjih meseci posvetila pravljenju sićušnih setova koji služe za slikanje cikada – čije fotografije potom objavljuje na svom Instagram profilu.
„Dakle, kreiram set, postavim cikade i nadam se da će da ponašaju onako kako bih želela. Što se gotovo nikada ne dešava, ali fotografije uglavnom budu odlične – jedino što ne bude baš onako kako sam zamislila“, kaže Oksana Ver – stanovnica Virdžinije.
Ukazuje da je interesovanje razvila u želji da se bavi nesvakidašnjim temama, pogotovo nakon poslednje godine, izgubljene u globalnoj borbi protiv pandemije koronavirusa. Uz to, dogodilo se nešto sa čim nije računala – rasplamsala se ljubav prema prirodi.
„Mislim da je potrebno više da cenimo sve što nas okružuje. Uvek sam bila dvorišni fotograf. Ne moram da idem na Galapagos da bih uživala u prirodi. Vidite – oni su upravo ovde, sjajni su i super uzbudljivi. Volim da prirodu učinim dostupnijom komšijama u susedstvu. Čitava ova priča sa cikadama dostigla nacionalni, čak i globalni nivo“, zaključuje Oksana Ver u razgovoru za Glas Amerike.
Nije, međutim, ovo jedini aspekt fenomena cikada u delu Amerike. Imajući u vidu da je reč o veoma hranjivim insektima, niz restorana i poslastičarnica ponudio ih je mušterijama na meniju.
Treba, međutim, imati u vidu da su Centri za kontrolu zaraza i bolesti upozorili da cikade ne bi smele jesti osobe alergične na morske plodove.
„Šuket čokolade“ – jedan je od merilendskih proizvođača slatkiša koji je cikade potrošačima ponudio u čokoladnoj glazuri i ekskluzivno ih pripremio za nas.
„Razmišljala sam kako bi bilo staviti ih u čokoladnu glazuru, jer čokolada svemu daje bolji ukus, pa čak i cikadama. Prisetila sam se mirisa cimeta tokom prazničnih sajmova koji se stavlja na orahe. Pošto insekti uglavnom imaju takav ukus – dosetila sam se da iskoristim cimet, stavim malo čokolade i vidim kakvog će biti ukusa. Naravno da sam probala sa zebnjom, ali od tada ih jedem poput kikirikija sa čokoladom. Obožavam ih“, objašnjava nam Sara Dvajer – vlasnica proizvođača slaktiša.
Your browser doesn’t support HTML5
Priprema čokoladnih cikada
Nije, međutim, manjkalo prigovora sa etičkog stanovišta koje joj je, kako kaže, uputila jedna od nevladinih organizacija iz američke države Florida. Za te kritičke tonove kaže da nije imala razumevanja.
„Ne vidim jasnu razliku između sakupljanja cikada i pecanja. To je pitanje koje treba da razjasnimo u našem umu. Proteini insekata će, kada se cikade ponovo vrate za 17 godina, će biti potpuno normalna stvar. Niko neće dva puta da razmišlja hoće li pojesti bubu prekrivenu čokoladom. To je kao da jedete škampe, samo što nisu prikupljene u vodi – već iz prirode“, zaključuje Sara Dvajer.
Uverava da joj posao cveta o čemu, delom svedoči, i broj porudžbina čokoladnih cikada koje čekaju preuzimanje. Čitav dan, naglašava, mušterije samo dolaze, odnose i odlaze.
Jedan od njih bio je Šo – pedijatar nastanjen u državi Merilend koji je rekao da je sa nestrpljenjem došao da ih proba. Ustvrdio je i da nema nikakvih moralnih dilema u vezi sa tim.
„Uopšteno uzevši, mislim da je konzumacija insekata etičnija nego prehranjivanje pojedinim životinjama, ali najiskrenije, samo sam došao da probam nešto novo“, rekla nam jedna od mušterija „Šuket čokolada“.
Mislim da je konzumacija insekata etičnija nego prehranjivanje pojedinim životinjama
Ipak, mišljenje koje deluje da preovlađuje među građanima je nespremnost za unošenje dodatnih količina proteina koje sadrže ovi insekti.
„Nije baš da sam raspoložen da u ovim godinama probam nove stvari poput insekata – iako sam siguran da će mnogima to biti privlačno“, kaže nam Filip Arlem.
Lori Taker ukazala je da je alergična na morske plodove, što je automatski diskvalifikuje kao mogućeg degustatora, napomenuvši da to ipak koristi kao izgovor jer ih svejedno ne bi probala.
„Jednostavno ne deluju mi ukusno“, kaže Taker.
Na tom tragu je i Kristina Norton koja kao razloge suzdržavanja od mogućeg degustiranja cikada navodi specifičnu ishranu u okviru koje ne želi da eksperimentiše.
„Ne bih. Specifično se hranim – tako da ne bih da eksperimentišem sa nečim novim“.
Your browser doesn’t support HTML5
Cikade na meniju: Da ili ne?
Cikade svoje mesto imaju i u popularnoj kulturi. Pre pedeset jedne godine opevala ih je svetska umetnička i muzička legenda Bob Dilan.
Naime, zvuk koji proizvode mužjaci toliko je bio glasan u momentu kada mu je na otvorenom prostoru uručivana počasna diploma Prinston univerziteta - da se tokom ceremonije nisu mogli čuti govornici.
Pod tim njegovim utiskom nastala je pesma „Dan skakavaca“ sa albuma „Novo jutro“ objavljenog 1970. godine.