Naseljavanje zapadnog Teksasa odlagano je četiri decenije zbog opasnosti od tih neustrašivih nomada. Kako iz Lotona u Oklahomi izveštava dopisnik Glasa Amerike Greg Flejkus, iako su njihovi ratnički dani prošlost, pripadnici plemena Komanči kojih ima oko 15 hiljada, su ponosan narod koji neguje svoju tradiciju.
Komanči više ne ratuju sa susedima, ali tradicionalnom indijanskom svečanošću Pau Vau, kroz ples i ipesmu oživljavaju svoju legendarnu, uzbudljivu, prošlost.
Frenk Svift pleše sa petogodišnjim sinom koji ide u Komanči obdanište.
“Zna da otpeva nekoliko Komanči himni, zna neke reči i dosta toga… zna više od mene.”
Svift kaže da, iako živi i radi u modrenom društvu, neguje svoj identitet. Identitet američkog starosedeoca.
“Ponosan sam na naše poreklo.”
Današnji Komanči su poznati po svom gostoprimstvu i ljubaznosti , ali veći deo 18. I 19. veka, Komanči i njima srodna, prerijska, plemena dominirala su bogatim, južnim prerijskim, lovištima kojima su lutala krda bizona.
Naviknuti na prostranstva Komanči su pružali najžešći otpor belim osvajačima ali je napredak industrijalizovane civlizacije na kraju slomio kako Komanče tako i druga plemena. Autor knjige “Carstvo letnjeg Meseca” o istoriji Komanča, S.C. Gvin kaže da je Komanče bilo teško pobediti.
“Oni su bili slični Nemačkoj u 19. Veku. Bili su snažna geopolitička sila koja je 200 godina istrebljivala i proganjala druga plemena.”
Španski pokušaj kolonizacije Teksasa zaustavljen je na granici, kako su je zvali “Komančerije.”
Kada je Meksiko 1821. stekao nezavisnost, nova vlada je dozvolila ulazak doseljenika iz Sjedinjenih Država u nadi, kaže Gvin, da će možda, oni biti u stanju da se nose sa tim problemom.
“Njima je ponuđeno da budu neka vrsta tampon zone sa Komančima.Takav je bio dogovor.”
Teksaški rendžeri su naučili kako da se u manjim grupama bore protiv Komanča međutim, Komanči su ipak izgubili rat 1874. protiv američke vojske, pokoljem hiljada njihovih ponija u kanjonu Palo Duro na severu Teksasa. Iako je u borbi ubijeno svega nekoliko Komanča, ostavši bez konja i zaliha hrane Komanči su kapitulirali, a vojska je zauzela njihova živopisna prebivališta.
Vođa Komanča u poslednjoj bitci, kada su se predali, kod Fort Sila u Oklahomi… zvao se Kuana. Za njega se kasnije saznalo da je bio sin poglavice Komanča i zarobljene belkinje, Sintije En Parker. Zato je kasnije je bio poznat kao Kuana Parker.
Stotine ljudi ovde su potomci Kuane Parkera, kome je odato priznanje za njegovo liderstvo, naročito tokom teškog perioda tranzicije ka životu u rezervatu.
Dok je uspešno pregovarao sa vojskom, agentima, stočarima i političkim liderima Kuana je istovremeno pomagao pripadnicima svog plemena da prežive i ohrabrivao ih da gledaju u svetliju budućnost.