Rezajan: Novinari će stradati sve dok globalno društvo ne odluči da je to neprihvatljivo

“Istina i transparentnost uvek pobeđuju na duže staze”, kaže u intervjuu Glasu Amerike Džejson Rezajan, novinar američkog Vašington posta koji je period od jula 2014. do januara 2016. proveo u pritvoru u Iranu pod optužbama tamošnjih vlasti za navodnu špijunažu i saradnju sa vladama neprijateljskih zemalja.

“Međutim, na kratak rok, mislim da će sve više novinara biti pod represijom, maltretirano, zatvarano i, na žalost, ubijeno. I mislim da je to trend koji će se nastaviti sve dok društvo u globalu ne donese odluku da je tako nešto neprihvatljivo”, kaže Rezajan danas komentator u eminentnom Vašington postu, koji je do privođenja (uhapšen je sa suprugom – takođe novinarkom Jegane Salehi) u Iranu bio šef dopisništva tog lista u prestonici Teheranu.

Rezajan: Mislim da će sve više novinara biti pod represijom

Rezajan je novembra 2015. u Teheranu osuđen na zatvorsku kaznu čija dužina nije obelodanjena, a januara 2016, nakon nekoliko međunarodnih kampanja vođenih za njegovo oslobađanje, pušten je iz pritvora. Upitan da li je demokratija preminula u tami, što je aluzija na slogan lista za koji piše (Democracy Dies in Darkness), odgovara da se to još nije dogodilo.

“I nadam se da će živeti tokom našeg životnog veka i za buduće generacije koje dolaze. Ali, mislim da je demokratija pod konstantnom pretnjom i nalazi

se u pomračini. Kada govorimo o tome – to može biti tmina predstojećih kriza ili ućutkivanja razgovora u javnoj sferi. Radi se o posebno značajnoj pretnji za demokratiju, a svedoci smo da se tako nešto događa u različitim delovima sveta. Ne morate pogled pružati previše daleko da biste videli u kojoj meri, poslednjih godina, pate tradicionalna demokratska društva. To je postalo još aktuelnije u poslednjih nekoliko nedelja zbog pandemije koronavirusa. Iskazano je u načinu na koji su mediji tretirani u državama poput Indije, Mađarske i mnogim drugim", kaže Rezajan.

Glas Amerike: Ko, po vašem mišljenju, ućutkuje medije i javnu sferu?

Rezajan: Mislim da se radi o pokušajima ućitkivanja medija. Ovde u Sjedinjenim Državama, ti pokušaji nisu bili i neće biti naročito efikasni. Ali u mnogim državama dogodila se uzurpacija moći tokom pandemije koronavirusa. Vlade su proglašavajući vanredna stanja prigrabile neograničenu moć unutar svojh društava – što Ustavi nekih od njih čak ni ne omogućavaju – osim u slučaju proglašavanja vanrednih okolnosti. Autoritarni lideri ili političari sa takvim tendencijama koriste trenutak da preuzmu neograničenu vlast bez naznaka da bi je se mogli odreći kada okolnosti ponovo budu normalne.

Glas Amerike: Da li je manjak transparentnosti u izveštavanju o pandemiji koronavirusa, o čemu se dosta polemiše poslednjih meseci, mogao biti razlog za razbuktavanje svetske pandemije? Reporteri bez granica su u tom smislu govorili o Kini, transparetnost ne odlikuje ni vlasti Irana, ali i drugih zemalja?

Rezajan: Verujem da pojedine vlade žele da suzbiju informacije o epidemiji koronavirusa unutar svojih granica i to može biti deo odgovara na pitanje zašto se virus brzo proširio u nekim mestima – dok u drugima nije. Moja supruga, koja radi za Komitet za zaštitu novinara nedavno je objavila

komentar u znak podrške kampanji koju vode ta organizaciji i druga novinarska udruženja pod nazivom #Freethepress. Od vlada država širom sveta, u kojima su novinari pritvoreni tokom pandemije koronavirusa traže njihovo oslobađanje. Svaki novinar koji se nalazi iza rešetaka je politički zatvorenik. I nije slučajno da u Kini i drugim mestima postoje izveštači koji su hapšeni i koji su nestajali zbog izveštavanja o pandemji u njenoj ranoj fazi. Ovo je trenutak u kome novinari imaju veoma bitnu ulogu za razumevanje virusa, kako se širi i kako utiče na zajednice. Ako nemamo pristup tim informacijama – stvari će se pogoršati.

Glas Amerike: Šta bi bila bolja rešenja koja bi se mogla primeniti?

Rezajan: Transparentnost je uvek najbolje rešenje. Ako raspolažemo tačnim informacijama o tome šta se dešava – ako znamo koja su ograničenja mogućnosti vlada da odgovore na pandemiju, to nama kao građanima, daje priliku da donosimo blagovremene odluke. Ako biste građanima ukazali da ne znate ništa o virusu i da ne raspolažete sredstvima kojima biste ih zaštitili i predložite da u doglednoj budućnosti ostanu u domovima – u većini zemalja građani bi poverovali i ponašali se tako. Međutim, kada imate situaciju u kojoj vlada na početku kaže: ‘Nema problema ili to je problem stranih država koji ne utiče na našu zemlju’ a onda se dogodi pandemijski udar – to ugrožava kredibilitet ne samo takve vlast već i poverenje javnosti u informacije koje dobijaju. Tako da se ja uvek zalažem za transparentnost.

Ubistva novinara radi ućutkivanja

Glas Amerike: Šta o situaciji u svetskoj medijskoj sferi govore ubistva Džamala Kašogija, malteške novinarke Dafne Karuane Galiicije i slovačkog istraživačkog novinara Jana Kucijaka – počinjena u poslednjih nekoliko godina?

Rezajan: Napadi na novinare su u porastu. Bilo je vremena u kojima su novinari bili prilično sigurni radeći svoj posao u većem delu sveta. Nažalost, pojedini lideri u različitim delovima sveta počeli su da smatraju da je napad na novinare i njihovo ubijanje efikasan način za ućutkivanje neslaganja i kritičkog mišljenja u njihovim državama. U slučaju ubistva mog kolege

Džamala Kašogija vlasti Saudijske Arabije pokazale su da nikada nisu bile demokratske. Ideja da se u drugoj državi, u prostorijama sopstvene diplomatske misije ubije čovek koji je živeo u Sjedinjenim Državama i radio za prestonički list, je zapanjujuća! To je osmišljeno da zastraši druge kritičare vlasti i ućutka novinare. Kao i u slučajevima ubistava dvoje novinara na području Evrope koja ste pomenuli, a posledica su sličnih namera ljudi koji ne deluju u okviru vlasti, ili mogu biti umešani u organizovani kriminal u saradnji sa vlastima. Znate, u slučaju Dafne i Jana Kucijaka koji su otkrivali slučajeve ozbiljne korupcije u društvima u kojima su živeli, pomisao da će biti ubijeni u srcu Evrope je zapanjujuća i zastrašujuća. Nešto zbog čega bi svi trebalo da brinu.

Glas Amerike: Prema izveštaju o Reportera bez granica o Indeksu medijskih sloboda Sjedinjene Države napredovale su za tri pozicije i trenutno se nalaze u, kako je naznačeno, u grupi država u kojima je stepen medijskih sloboda na zadovoljavajućem nivou. Smatrate li da je to adekvatna ocena prilika u kojima žive i rade novinari u Sjedinjenim Državama?

Rezajan: Novinari u Sjedinjenim Državama suočavaju se sa mnogobrojim izazovima. To se, međutim, ne može porediti sa onim sa čime se suočavaju novinari u Iranu, Saudijskoj Arabiji, Kini, Rusiji, ili Indiji – najmnogoljudnjoj demokratiji u svetu u kojoj ima više čitalaca novina nego što Sjedinjene Države imaju stanovnika. Tako da mislim da nije primereno upoređivati uslove u kojima radimo i načine postupanja prema nama – u odnosu na naše kolege u zatvorenijim društvima. Svako nazadovanje u izveštajima takve vrste treba da izazove zabrinutost.

Ako se osvrnemo na brifinge za medije Bele kuće, tokom Trampove administracije, uvidećete da su novinari sprečavani da prisustvuju. Nekim novinarima davana je prednost zbog medijskih kuća za koje izveštavaju, dozvoljavano da postavljaju pitanja koja možda drugima ne bi bila odobrena. Na jednom od ranijih brifinga, ako se sećate, Šonu Spajseru, bivšem sekretaru za medije aktuelnog predsednka, bilo je dozvoljeno da postavi pitanje pri čemu je bio tretiran kao novinar. To mi, novinari koji smo izveštavali o autoritarnim vladama i društvima, prepoznajemo kao alate (oruđa) jakih vođa - a ne ono što bi trebalo da očekujemo od američkog rukovodstva.

Glas Amerike: Da li će Sjedinjene Države u budućnosti krenuti u susret državama sa izraženijim medijskim slobodama ili ih očekuje pad?

Rezajan: To jeste značajno pitanje – na koje nemamo odgovor. Zavisiće od odluke američkog društva je li sloboda medija važno pitanje ili nije. I da li ćemo o tome razmišljati kada se budemo odlučiti kome ćemo dati glas. Tako

da mislim da će predsednički izbori u novembru biti ključni lakmus test za to da li je budućnost slobode medija i izražavanja – svetla ili sumorna. Želim da verujem da je svetla i da će ljudi razumeti šta se dogodilo u poslednje tri godine i šta bi moglo biti ugroženo. Ali, prerano je predviđati šta će se događati.

Glas Amerike: Komitet reportera za slobodu medija, koji čine predstavnici mnogih istaknutih medija (među kojima je Vašington post) obratio se Kongresu tražeći zaštitu uređivačke autonomije Glasa Amerike - pošto je Bela kuća iznosila kritike na izveštavanje medijske kuće i nezavisne agencije - čiji je osnivač američka vlada. Šta se time pokreće i da li se nešto slično događalo ranije?

Rezajan: Prema onome što razumem, na osnovu komentara o Glasu Amerike predsednika Trampa i drugih predstavnika njegove administracije, reč je o njihovom fundamentalnom nerazumevanju svrhe Glasa Amerike. On nije zamišljen da bude glasnogovornik američke vlade. I nikada i nije bio zamišljen da bude glasnogovornik američke vlade.

Džejson Rezajan, kaže da smatra da je svrha Glasa Amerike da bude nezavisna medijska agencija - za ostale delove sveta koji, kako ukazuje, možda nemaju sopstvene nezavisne novinske agencije.

"Glas Amerike nije američki ekvivalent 'Pravdi' (List osnovan u vreme carske Rusije 1912. godine. Bio je glasilo Komunističke partije Sovjetskog saveza i najuticajniji list milionskog tiraža u zemlji – u periodu od Oktobarske revolucije 1918. do 1991, kada se raspao SSSR , prim. nov.) I mislim da će se to razjasniti u danima ili nedeljama koje su pred nama. Potrebno je da oglasimo alarm i obezbedimo da se Glas Amerike ne upotrebi u svrhe koje mu nikada nisu bile namenjene", smatra novinar Vašington posta.

Javnom istupu nevladinog Komiteta reportera za slobodu medija prethodile su kritike Bele kuće i predsednika Donalda Trampa, povodom izveštavanja te nezavisne medijske agencije, čiji je osnivač i finansijer američka vlada. Bela kuća je optužila Glas Amerike da objavljuje kinesku propagandu i govori u ime protivnika Amerike - dok je predsednik Tramp protestovao zato što kandidat koga podržava - dve godine čeka imenovanje na poziciju rukovodioca Agencije za globalne medije, u čijoj je nadležnosti Glas Amerike.

Osim Glasa Amerike, na meti kritika pripadnika američke administracije, kao i samog predsednika našli su se tekstovi i izveštaji Vašington posta, CNN-a, ali i drugih medija. U najvećem broju slučajeva, sadržaji koji su za njih bili sporni, označavani su pojmom lažnih vesti.

"Kad god čujete da zvaničnik jedne države, bilo da se radi o američkom, ruskom, kineskom, indijskom, afričkom, ili južnoameričkom državniku, izveštavanje medija označava pojmom lažne vesti - potrebno je automatski biti skeptičan prema tom lideru. To je postala vrsta skraćenice za svaki napis kritički orijentisan prema vlasti", ukazuje Džejson Rezajan.

On kaže i da su u mnogim državama uvedeni zakoni koji, kako je ukazao, pojam lažnih vesti izjednačavaju sa raznim oblicima terorizma.

"Ovo je problem koji će se pogoršavati. Nemam saznanja da je bilo koja kredibilna instanca optužila neku konkretnu medijsku organizaciju da je sa namerom proizvodila i objavljivala lažne vesti. Kao što znate, sve velike medijske institucije, kao i nezavisni mediji, imaju sistem ispravke - koji je kredibilan svuda u svetu. Ako pogreše - objaviće ispravku. I to se ponekada dešava. Ali verovanje da velike medijske kuće, bilo da se radi o kablovskim operaterima ili listovima ovde u SAD-u, na neki način promovišu neistinite informacije - niko nikada nije dokazao", kaže sagovornik Glasa Amerike.

Glas Amerike: U Iranu ste bili pritvoreni 544 dana zbog optužbi iranskog režima, među kojima je bila špijunaža i širenje propaganda protiv državnog poretka. U zatvoru ste proveli skoro godinu i po dana. Kakva su vam sećanja na taj period? Na šta ste mislili, koja su vam bila strahovanja? Da li ste ikada zažalili zbog svog rada?

Rezajan: Nikada nisam zažalio što sam postao novinar. Niti što sam se preselio u Iran da bih se bavio novinarstvom ili zažalio zbog ijedne priče koju sam tamo uradio. Uhapšen sam i optužen za veoma ozbiljna dela. Te optužbe se međutim ne mogu uzeti za ozbiljno. Situacija u kojoj sam se našao bila je smešna i puna farsi. Sve je to bilo orkestrirano da vas zaprepasti, zatekne. Organizovano da se iz toga formulišu bombastične novinske naslove u vreme kada su Sjedinjene Države i druge zemlje pregovarale sa Iranom o postizanju nuklearnog programa. Mislim da smo mnogo toga naučili iz toga. Način na koji iranske vlasti deluju, kakve su podele na unutrašnjem planu u toj zemlji, ali i kako efikasno ili manje efikasno koristiti medije kao način za jačanje intenziteta priče. Držanje mog slučaja u fokusu dovelo je do mog oslobađanja. Ali, takođe radilo se i na tome da se iranskim vlastima potkopa utisak koji su u javnosti ostavljale da je vlada koja poštuje međunarodne norme.

Glas Amerike: Kakav je bio vaš tretman u pritvoru?

Rezajan: Na to pitanje je teško da odgovorim jer je taj period zasnovan isključivo na mom ličnom iskustvu. Suprugu i mene su odveli iz našeg stana bez ikakve prethodne najave. Oduzeli su nam sve – dom pretresom izvrnuli naopačke. Uzeta su nam dokumenta, lozinke za uređaje. Stavili su nam poveze, lisice i odveli u zatvor. Bili smo smešteni u samici, vrlo uskom,

zatvorenom prostoru u kom su nas nedeljama držali bez komunikacije sa spoljnim svetom. Bili smo izgladneli, nismo imali mogućnost da održavamo higijenu, niti da uzimamo lekove. Bili smo izlagani svetlosti u trajanju od 24 sata. Bio nam je uskraćen san. Takođe, bili smo izloženi nemilosrdnim ispitivanjima bez pravnog zastupnika. Takođe, nisu nam prikazani nikakvi dokazi o navodnim koje smo počinili. Prećeno nam je pogubljenjem i komadanjem. I to je trajalo priličan broj meseci. Osim toga je bilo super.

Glas Amerike: Šta je čoveku i novinaru potrebno da takvo mučno iskustvo i da nastavi svoj život i rad posle toga?

Rezajan: Ključno u prevazilaženju posledica pritvaranja pod lažnim optužbama i držanja u pritvoru protiv sopstvene volje u tako dugom periodu – je da se održe nada i smisao za humor. Mislim da to važi za svaki aspekt našeg života. To ponekad nije lako, ali morate pronaći način. Ljudi mi kažu da ne bi mogli da prežive ono što sam ja preživeo. Uzvratim im da bi sigurno

mogli – samo se u takvoj situaciji nikada nisu našli. Svi u sebi imamo dozu otpornosti koja nam pomaže da prođemo kroz situacije za koje nikada nismo očekivali da možemo da prebrodimo – sve dok ne uspemo da ih rešimo. A, kada izađete, posebno nakon izolacije u kojoj sam se nalazio, potrebna vam je snažna porodica i zajednica. Bilo da je to vaš poslodavac, prijatelji i drugi ljudi koji su spremni da vas podrže i posvete vam vreme da se zaista izlečite. Jer se zaista radi o dugotrajnom procesu, proteklo je već četiri godine od kako sam oslobođen, kroz koji i dalje prolazim.