Interno raseljeni priželjkuju što skoriji početak bitke za Mosul

Iračani beže iz sela al-Hud, južno od Mosula, tokom operacije iračke vojske i kurdskih snaga protiv islamske države

Premijer Iraka Hajder al-Abadi izjavio je da njegove snage brže nego što se očekivalo napreduju prema Mosulu, drugom najvećem gradu u zemlji, koji već više od dve godine kontrolišu ekstremisti Islamske države. Međutim, u obližnjim izbegličkim kampovima, humanitarni radnici strahuju da neće imati dovoljno resursa da zbrinu milion ljudi, koliko se očekuje da će biti raseljeno kada naoruđane snage stignu do Mosula. Glas Amerike je posetio kampa Debaga, u Kurdistanu, na severu Iraka.

Uprkos strahovanju da će veliki broj ljudi napustiti svoje domove, a verovatno i izgubiti život ukoliko i kada iračke i kurdske pešmerga snage kroz sela i manje gradove dopru do Mosula i napadnu Islamsku državu, interno raseljene porodice u ovom kampu kažu da žele da bitka počne što pre.

“Čujemo od ljudi koje znamo, a koji su još u Mosulu, da samo žele da ekstremisti Islamske države nestanu, po svaku cenu”, kaže Umar, koji je pre radio kao automehaničar.

Ekstremisti Islamske države su razlog zbog kojeg su i 30 hiljada ljudi, koji žive u ovom kampu, već nekoliko puta raseljavani i što svaki put stižu dodatno iscrpljeni i istraumirani zbog ekstremnog nasilja. Humanitarni radnici kažu da su kampovi puni i pokušavaju da obezbede resurse, kako bi izgradili dodatni privremeni smeštaj za izbeglice.

Kako kažu, možda će im biti potrebno više vremena, ali što duže borbe budu trajale, biće sve gore za civile.

“Dokle god operacije budu trajale, biće više raseljenih porodica. Zato ljudi i misle da će biti mnogo izbeglica. Dolazi zima i to će biti veliki problem. Ne možemo obezbediti smeštaj za sve njih”, kaže Rzgar Abed iz Humanitarne organizacije "Barzani".

U međuvremenu, novoraseljene porodice kažu da nemaju dovoljno hrane, čiste vode, kreveta ili šatora ponekad danima, pa čak i nedeljama pošto stignu u kamp. Opisuju strašna putovanja kroz minska polja da bi stigli ovde, a bez obzira na to što su svega 50 kilometara od najbližeg bojnog polja, kako kažu, nemaju gde drugo da odu.