Postoji mogućnost dobrog ishoda najavljenih pregovora SAD i Severne Koreje, ali i niz zastrašujućih scenarija, kaže u ekskluzivnom razgovoru za Glas Amerike bivši visoki diplomata Stejt departmenta Tom Kantrimen, bivši vršilac dužnosti Državnog podsekretara za kontrolu naoružanja i medjunarodnu bezbednost, a sada direktor upravnog odbora Udružnja za kontrolu naoružanja. On se prvo osvrnuo na to da li će se samit uopšte održati - s obzirom na protivrečne signale, odnosno s jedne strane tvrdnje Vašingtona da će nastaviti da vrši maksimalni pritisak na Pjongjang i, s druge, apsolutnog neoglašavanja Severne Koreja povodom ovog sastanka:
Kantrimen: “Mislim da će se verovatno održati i da predsednik ima stvaran interes da bar pokuša da komunicira na najvišem nivou. To je, međutim, rizično. Ukoliko bi se ova dvojica lidera sastala sutra ujutru mislim da bi to bio katastrofalni sastanak. Poštujem predsednika Trampa jer je spreman da preuzme taj rizik. Kao što sam više puta naglasio sve zavisi od toga da li će predsednik da prostudira situaciju i dobro se pripremi."
Glas Amerike: Da li je ovo uopšte pravi momenat za ovakve razgovore? Državni sekretar Tilerson je u utorak smenjen, čuju se glasine da je Savetnik za nacionalnu bezbednost H.R. Mekmaster na putu da napusti položaj, a nemamo ni ambasadora u Južnoj Koreji niti specijalnog savetnika za korejska pitanja. Ukoliko bi ove preuranjene razgovore, bez adekvatnog tima, predsednik proglasio neuspešnim, koje nam opcije to ostavlja. Rat?
Kantrimen: “Nikada neće biti savršen trenutak za ovakve razgovore. Pozdravljam činjenicu da će se oni odigrati, jer strahujem da smo na putu da polusvesno, bez procene posledica, udjemo u rat sa Severnom Korejom. Dati šansu diplomatiji je pozitivan razvoj dogadjaja. Postoji mogućnost dobrog ishoda kao i čitav spektar užasavajućih ishoda. Dobar ishod ne bi bio sveobuhvatni sporazum koji bi rešio ovaj problem zauvek. Moramo da imamo realistična očekivanja. Dvojica lidera treba da se slože o uslovima spornih pitanja i nastave proces. To je najbolje čemu možemo da se nadamo. Najgori scenario je prilično loš. S jedne strane, ako bi predsednik pristao na neke zahteve Severne Koreje poput slabljenja ili okončanja saveza sa Južnom Korejom da bi u zamenu dobio ono što želi na planu nuklearnog oružja, to bi rat na Korejskom poluostrvu učinilo verovatnijim. Ako bi se ovi razgovori završili samo ogorčenošću i bez bilo kakvog sporazuma brinem da bi, kao što ste napomenuli, bilo ljudi u ovoj administraciji, poput državnog sekretara Pompea, koji bi rekli: “Pa pokušali smo diplomatskim putem, jedina druga opcija je sila.”
Glas Amerike: Hipotetično, ako bi vas predsednik i njegov tim pitali za savet šta biste im rekli:
Kantrimen: “Pod brojem jedan pripremite se. Prostudirajte situaciju. Postoji dugi istorijat pregovora sa Severnom Korejom. Nema ničega novog što je severnokorejski lider stavio na pregovarački sto niti bilo kakvih novih ideja Vašingtona da bi se odgovorilo na primedbe koje iznosi severnokorejski lider. Stoga, predsednik treba da se osloni na eksperte koje ima ne samo u Stejt Departmentu, već i u Sekretarijatu za odbranu I obaveštajnoj zajednici, potom prouči istoriju i psihologiju te političke inicijative Kim Džong Una, I dodje spreman da brani američke interese I pozabavi se nekim interesima Severne Koreje. U suprotnom nema sporazuma.
Glas Amerike: Kim Džong Un nije baš poznat kao racionalni igrač u ovoj igri i verovatno se oseća da u ovom trenutku ima kontrolu nad procesom. Da li će to komplikovati ovaj samit?
Kantrimen: “Ne slažem se da nije racionalan. Istina je da nije predvidiv. I mi sada imamo predsednika koji smatra da biti nepredvidiv ima svoje prednosti. Logika Kim Džong Una je drugačija od lidera bilo koje druge zemlje na svetu. Medjutim, on je postojan u primarnom cilju očuvanja Kim dinastije. On nije samoubica. Da, oseća se jakim u ovom trenutku. Obojica lidera koji sebe smatraju najpametnijim na svetu veruju da ulaze u ove pregovore sa jake pozicije I da je njihova politika opravdana. Kim Džong Un zbog razvoja nuklearnog oružja, a predsednik Tramp jer opravdano može da kaže da je pritisak sankcijama koji su vršile SAD, jači nego ikada ranije, dao rezultat. Pravo pitanje je da li oni mogu da započnu proces koji se bavi ozbiljnim pitanjima jedno po jedno i koji se okončava veoma detaljnim sporazumom. Dozvolite da napravim poredjenje izmedju Irana I Severne Koreje. Nuklearni sporazum sa Iranom je veoma detaljan I tiče se svakog pitanja, ima preko 100 stranica, dok su svi sporazumi koje smo postigli sa Severnom Korejom tokom poslednjih trideset godina veoma uopšteni – jednu do dve stranice, ispunjene retorikom koja lako može da bude pogrešno interpretirana na obe strane. Možemo to ponoviti, ali bi bilo mudrije započeti proces koji bi doveo do sporazuma sličnog onom postignutom sa Iranom uz svaki detalj uvršćen u njega.“
Glas Amerike: Ako je krajnji cilj denuklearizacija da li trebalo da budemo zadovoljni stabilizacijom situacije tokom ovog samita?
Kantrimen: “Mislim da bi trebalo da budemo spremni da iskoristimo svaku stabilizaciju koju bi obe zemlje bile voljne da stave na sto I to obuhvata I zamrzavanje proba. “
Glas Amerike: Kako bi ste vi definisali uspeh na ovim razgovorima?
Kantrimen: “Uspeh bi bio sporazum o tome šta su ključne bojazni, ključni stavovi obe strane, te razumevanje i dogovor da se proces nastavi na nižem nivou.”
Glas Amerike: Ovo su veoma tehnički, višestruki I komplikovani razgovori u kojima mnoge zemlje imaju visoki ulog: Južna Koreja, Kina, Rusija, Sjedinjene Države …. Koja bi bila najgora moguća greška koji bi SAD mogle da naprave u ovoj situaciji?
Kantrimen: “Najveća moguća greška bi bila da se, izneveri naš saveznik Južna Koreja u ime nedefinisanog sporazuma sa Severnom Korejom. “
Glas Amerike: Prepostavljamo predsednik Tramp neće putovati u Pjongjang niti će Kim Džong Un doći u Vašington. Koja bi bila eventualna mesta na kojima bi se održao ovakav susret?
Kantrimen: “Čuo sam brojne ideje. Ja lično nemam ideju. Možda Moskva, Vladivostok, Peking?
Glas Amerike: Možda DMZ?
Kantrimen: “Možda, ali mislim da je to loša ideja. Ja predlažem Rejkjavik jer su se tu 1986. sastali Ronald Regan i Mihail Gorbačev. Oni u to vreme nisu postigli sporazum i svet je taj sastanak smatrao neuspešnim. Ustvari ono o čemu su diskutovali u Rejkjaviku dovelo je do neverovatnog prodora na planu kontrole naoružanja tokom naredne dve godine. Stoga, ja glasam za Island jednu od mojih najomiljenijih zemalja sveta.“