Mnogi stručnjaci kažu da američki predsednik Donald Tramp brzopleto stavlja svoj pečat na američke instrane odnose - naglašavajući da se interesi zemlje nalaze na prvom mestu – istovremeno dovodeći u pitanje posvećenost Amerike liberalnom međunarodnom poretku koji je gradila i održavala tokom hladnoratovske i post-hladnoratovske ere zajedno sa svojim demokratskim partnerima.
Drugi, uključujući Stivena Volta profesora na Univerzitetu Harvard, koji piše o međunarodnim odnosima iz perspektive real-politike, tvrde da liberalni svetski poredak nije nikada uspostavljen kao globalan sistem.
Volt, pri tom, naglašava da je u toku politika nadmetanja velikih sila, a jedino sporno pitanje je da li u novoj sve oštrijoj supresilskoj utakmici učestvuju samo Amerika i Kina, ili i druge zemlje koje možda nisu supersile, ali se smatraju regionalnim hegemonima kao što su Rusija, Nemačka, Indija i Japan.
Pri tom, dodaje on, prijateljsko geopolitičko okruženje, pravljeno po američkom kroju od Drugog svetskog rata do skorašnjih dana, a pod kojim su niz zemalja dostigle visoke ekonomske pa i strateške domete - sada je na izdisaju.
Time se završava i mnogo toga što je Kini obezbedilo izuzetno ubrzani ekonomski razvoj – strani kapital i tehnologiju, kao i neiscrpna globalna tržišta, ističe naš sagovornik, Stiven Volt. Ali, on ukazuje i na manjkavost kineskog uspona.
“Kineska ekonomska, donekle i vojna moć, porasli su enormno u poslednjih 30 – 40 godina. Međutim, Kina se nije izjednačila sa Amerikom i sumnjam da će u tome moći da uspe za dogledno vreme. Kineski razvoj zasnovan je na izvozu, čemu postoje limiti. Kina počinje da uči bolnu lekciju od prekomerne zavisnosti od izvoza u SAD. Ta činjenica automatski ograničava višak sredstava za ulaganje u moć Kine da projektuje svoju silu dalje od sopstvenog regiona. Amerika nema tu poteškoću.”
Amerika ima prednost i u geografiji, dodaje Volt:
“Kina, za razliku od Amerike, je mahom okružena zemljama koje joj nisu naročito sklone, i od kojih su neke kao Japan direktno suparničke. S druge strane, zemlje koje okružuju Ameriku, održavaju dobre odnose sa njom. SAD takođe imaju geografsku prednost u odnosu na Kinu. Izolovane su od ostalog sveta sa dva velika okeana. Da sam Kinez, gledao bih na položaj Amerike sa zavišću.”
Volt priznaje da bi rivalstvo između dve supersile moglo da bude dugotrajno. Ne isključuje ni oružane konflikte. Ovih dana, na primer, jedan visoki zvaničnik kineske diplomatije, Direktor za kontrolu naoružanja Fu Kon, uputio je ovih dana poziv Australiji, Japanu i Južnoj Koreji da ne dozvole razmeštanje američkih raketa srednjeg dometa na njihovoj teritoriji.
Rekao je da to "ne bi služilo nacionalnom bezbednosnom interesu" tih zemalja.
“Dve najsnažnije zemlje na planeti uvek će jedna drugu da posmatraju sa podozrenjem, " kaže Volt.
Po njemu ni jedna strana nije zainteresovana za direktni ratni sukob, ali on dodaje:
"S obzirom da se takmičimo za uticaj u sličnim regionima I ako sredstva koja koristimo jesu vojna, nije isključeno da dođe do vojnog okršaja, uvek će postojati i rizik od vojne konfrontacije - na primer, oko Tajvana ili u Južnokineskom moru."
U Strategiji nacionalne bezbednosti Sjedinjenih Američkih Država, koju je Trampova administracija objavila 2017, Kina se pominje kao zemlja slično bivšem Sovjetskom Savezu, predstavlja pretnju američkom političkom i ekonomskom napretku, i čiji je cilj da uništi prosperitet i bezbednost američkog naroda. Kineski doživotni predsednik Ši Đinping izneo je dugoročnu viziju budućnosti svoje zemlje na Kongresu vladajuće stranke iste 2017. - predviđajući da će Kina nadvladati Ameriku u bliskoj budućnosti.
Mnogi eksperti, međutim, ističu da će američke preovlađujuće prednosti – ekonomska vitalnost, ogromna vojna sila, neviđeni broj saveza i partnerstava, stabilnost ustavnog poretka i duboko ukorenjene demokratske slobode - zadržati SAD na svetskom vrhu još dugo vremena.