“Moje uverenje je da je svrha vašingtonskog susreta ambasadora Ričarda Grenela sa predsednicima Kosova i Srbije Hašimom Tačijem i Aleksandrom Vučićem u Beloj kući bilo razmatranje sporazuma dve strane zasnovanog na principu podele Kosova”, izjavio je u razgovoru za Glas Amerike Edvard Džozef predavač na vašingtonskom univerzitetu Džons Hopkins.
Džozef, američki poznavalac Balkana, uveren je da se rešenje spora dve strane kreće između varijacija koje su, kako tvrdi, Tači i Vučić već usaglasili tokom dijaloga čija je posrednica bila Federika Mogerini, bivša visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost. Pitanje je, međutim kako ukazuje Džozef, u čiju korist bi bio postignut takav sporazum? Tačija, Vučića i Sjedinjenih Država – ili sa druge strane, Albanaca i Srba, građana koji žive na Kosovu i Srbiji.
Your browser doesn’t support HTML5
Džozef: Vučić građanima treba da objasni šta sprema sa Tačijem
Inače, Ričard Grenel specijalni izaslanik Bele kuće za dijalog Srbije i Kosova i aktivni korisnik društvenih mreža, nekoliko puta je na Tviteru negirao navode da požuruje Beograd i Prištinu u postizanju sveobuhvatnog sporazuma, ali i potvrđivao da podržava rešenje, koje usaglase učesnici pregovora. Što je i stav koji se mogao čuti od zvaničnika Stejt departmenta - pa i samog Metjua Palmera specijalnog predstavnika SAD-a za Zapadni Balkan.
Edvard Džozef je, međutim, poklonik teze da Ričard Grenel žestoko podstiče Srbiju i Kosovo da dođu do sporazuma.
“Kao i da se u potpunosti ukinu carine - kako bi se ta prepreka sklonila sa puta. Ali, mislim da ne treba da se fokusiramo na carine. Pravi cilj Grenela, Vučića i Tačija je postizanje sporazuma. I verujem da se radi o istom ili sličnom sporazumu koji su dogovorili za mandata Federike Mogerini, bivše visoke predstavnice Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost.
Glas Amerike: Ne mislite da je ideja o podeli stavljena na stranu? Mislite da je ponovo u fokusu, imajući u vidu da je jedno vreme delovalo da je zaboravljena?
Džozef: O tome ne postoje nikakve zvanične ili potvrđene informacije. Međutim, pitanje je zašto bi bilo drugačije? Zašto bi se promenila osnova za sporazum dve strane, kada je delovalo da su Vučić i Tači, Sjedinjene Države i zvaničnici Evropske unije, što je bilo pre imenovanja ambasadora Grenela, podržavali podelu? Tu ideju prihvatila su obojica zvaničnika.
Ne propustite: Tadić za Glas Amerike: Nikad ne bih prihvatio ono što je Vučić prihvatioGlas Amerike: Šta mislite da bi bilo objavljeno posle sastanka Tačija i Vučića, u prisustvu američkih zvaničnika, da je kosovski premijer Kurti pre toga obelodanio da su kosovske vlasti bezuslovno ukinule carine?
Džozef: Hipotetički, verovatno bi uz mnogo pompe fokus bio na toj informaciji. Ono što bi, međutim, u čitavoj stvari mogao biti problem su konstantne tvrdnje predsednika Vučića da je potrebno da obe strane dobiju nešto. To je ono što je Vučić isticao kao osnovu sporazuma. I to je izuzetno interesantno – jer takav stav u sebi sadrži reciprocitet. Jer znači upravo to. A, sa druge strane, upravo to - reciprocitet traži premijer Kurti kako bi carine
"Ironija je u tome što se Vučić zalaže za reciprocitet u sveubuhvatnom sporazumu, a Kurti se zalaže za reciprocitet kako bi se nastavio dijalog"
bile ukinute. Ironija je u tome što se Vučić zalaže za reciprocitet u sveubuhvatnom sporazumu, a Kurti se zalaže za reciprocitet kako bi se nastavio dijalog. Dvojica zvaničnika naravno ne misle na istu stvar. U svemu ovome - zanimljivo pitanje u političkom smislu je gde će to odvesti premijera Kurtija. Jer su Vučić, Tači, Stejt department i Brisel na liniji na kojoj je bila Mogerini. A to je podela Kosova. Dok je Kurti na liniji sa regionalnim liderima – poput onih u Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori ili Bosni koje brinu teritorijalne podele. Kada govorim o Bosni i Hercegovini – tu ne mislim na Milorada Dodika.
Glas Amerike: Mislite li da je susret u Beloj kući trebalo da rezultira objavom o nastavku dijaloga Beograda i Prištine - da su carine bile bezuslovno ukinute?
Džozef: Nema nikakve sumnje u to. Uprkos tome što deluje da je previše pažnje posvećeno carinama i dijalogu. A to nije to ono što privlači Ričarda Grenela. Upoznat je sa time da je visoki zvaničnik Trampove administracije Zalmaj Halilzad ostvario napredak u Avganistanu. To je nešto što dodatno utiče na Grenela da se postigne nekakav sporazum. Međutim, kakav
"Pitanje je služi li interesima Srbije? Ili je to u ličnom ili političkom interesu Aleksandra Vučića, ili možda Hašima Tačija?"
sporazum o Kosovu štiti interese Srbije na Kosovu? Ono najznačajnije područje koje je neodvojivi deo srpske baštine. Šta bi tačno moglo značiti kada Aleksandar Vučić kaže da bi trebalo dobiti nešto…. Leposavić, Zubin Potok i još opština na severu Kosova - kada, s druge strane, žrtvuje, naglašavam, žrtvuje jug Kosova. Pitanje je služi li interesima Srbije? Ili je to u ličnom ili političkom interesu Aleksandra Vučića, ili možda Hašima Tačija? Nisam siguran da je to u širem interesu srpskog naroda.
Glas Amerike: Imajući u vidu mogućnost nove političke krize na Kosovu, postoji li sigurnost da bi se održao bilo kakav postignuti sporazum?
Džozef: Pomalo je ironično što ljudi to vide kao težak problem koji Srbija i Kosovo treba da reše… Da li je to baš tako? Uzmimo primer Severne Makedonije i Grčke. Grci i Makedonci su ponosni koliko i Srbi i Albanci, a njihovi odnosi su podjednako teški. I to je tema puna naboja, kako u Severnoj Makedoniji, tako i u Grčkoj. Ipak, dvojica premijera - istinskih lidera, imali su hrabrost i viziju da iskreno sarađuju, prevaziđu probleme iz prošlosti i sadašnjosti, i sklope sporazum koji je održiv. A za to postoje i dokazi. Micotakisova (Kostas Micotakis, grčki premijer, koji je 2019. nasledio Aleksisa Ciprasa, prim. nov) vlada ga se nije odrekla, dok ga s druge strane, nije odbacio ni VMRO uprkos značajnom političkom uticaju Rusije i Mađarske. Kao i korupciji kojoj je podložan. Međutim, nisu se usudili da raskinu sporazum. Dakle, jasno je da je moguće, ali je ključno pitanje - liderstvo. Imaju li Srbija i Kosovo lidere poput Skoplja i Atine koji znaju šta je nacionalni interes? Ili posmatraju isključivo uski lični i politički interes…
Ne propustite: Grčka i Makedonija potpisale sporazum koji okončava spor oko imenaGlas Amerike: Može li spor Srbije i Kosova ikada biti razrešen?
Džozef: Da, očigledno se može rešiti. Ključ rešenja je da učesnici u pregovorima prihvate isključenje ideje o podeli. Mnogi Srbi često ukazuju na nepravde i ističu događaje iz Hrvatske. Podsećajući da su svi Srbi otišli iz Hrvatske. Da li želimo slično rešenje za Srbe na Kosovu? Kako su Srbi napustili Hrvatsku? Da li se to dogodilo zato što su bili poraženi? Poznavao sam Milana Martića (bivši predsednik nepriznate Republike Srpske Krajine i ratni komandant srpskih snaga u Hrvatskoj; izdržava trideset petogodišnju kaznu zatvora zbog zločina nad Hrvatima i nesrbima, prim. nov). Kao pripadnik snaga UNPROFOR-a sam bio raspoređen u Kninu. Znao sam celo
Da li će biti sličnog dogovora između Vučića i Tačija koji bi prećutno otvorio put Srbima na jugu, baš kao možda i Srbima u Hrvatskoj, da napuste to područje?"
tadašnje srpsko rukovodstvo. Zavetovali su se da će se boriti do kraja i da nikada neće živeti u Hrvatskoj. Međutim, bilo je vrlo malo borbi u vojno-policijskoj akciji hrvatskih snaga “Oluja”. Njihovo povlačenje u konvojima bilo je unapred organizovano. Je li to bila posledica dogovora Miloševića i Tuđmana? Da li će biti sličnog dogovora između Vučića i Tačija koji bi prećutno otvorio put Srbima na jugu, baš kao možda i Srbima u Hrvatskoj, da napuste to područje dok je sever ostavljen u položaju, recimo, kao istočna Slovenija u Hrvatskoj i Mitrovicom koja bi imala nekakav specijalni status. Da li je tako nešto u interesu regionalne stabilnosti? Da li će to biti osnova za budući mir između albanskog naroda sa Kosova, Srba koji žive na Kosovu, i Srba koji žive u Srbiji? Ili bi to bila osnova za večite tenzije i trzavice? Unutrašnju napetost i tugu?
Glas Amerike: Kakve dokaze imate o sporazumu Tuđmana i Miloševića, koji ste pominjali?
Džozef: Nepoznato je postoje li o tome nekakva zvanična dokumenta. Posle rata, negde 1999. godine razgovarao sam u Beogradu sa nekadašnjim vojnikom bivše takozvane Republike Srpske Krajine. Rodom je bio iz Splita, tokom rata je prešao u Benkovac, grad koji je do 1995. bio pod kontrolom pobunjenih Srba. Pomenuo sam mu da sam u okviru mirovnih snaga bio raspoređen u Kninu i preneo mu reči koje sam godinama ranije čuo od Milana Martića da će se boriti do kraja. Da će se boriti do poslednjeg Srbina, pre jesti kamenje, nego živeti pod hrvatskom vlašću. Pitao sam ga šta se dogodilo? Zašto se dogodio masovni egzodus i šta je bilo sa odbranom…
"Jedan od oficira upitao je zbog čega ne ostaju da se bore? Kako mi je preneto – komandant mu je odgovorio da se neće boriti, već otići."
Rekao mi je da su bili pozvani na razgovor nekoliko dana pre nego što je počela akcija “Oluja”. Rečeno im je da će se dogoditi napad. I da će se biti sprovedeno organizovano napuštanje tog područja. Prema tvrdnjama mog sagovornika – jedan od oficira upitao je zbog čega ne ostaju da se bore? Kako mi je preneto – komandant mu je odgovorio da se neće boriti, već otići. Je li to bila posledica sporazuma? Ako nije, kako onda objasniti predaju bez borbe? Kada se u prethodnim sličnim slučajevima pružao žestok otpor? Mentalitet na Balkanu je nadaleko poznat. Prava koja bi trebalo da uživaju pripadnici manjina često su u drugom planu i krše se. Iz tog razloga Sjedinjene Države i Evropska unija nastoje da univerzalno poštovanje prava. Zašto? Jer se države ne mogu deliti. Nije moguće da svi ljudi žive na sopstvenoj teritoriji. I zato je jedino rešenje u tome da ljudi žive zajedno. Sandžak (područje u sastavu Srbije) naseljavaju Bošnjaci. Treba li oni da dobiju svoju teritoriju? To se vrlo brzo može otvoriti kao pitanje ako se u delo sprovede ideja o podeli Kosova. Zašto bi u tom slučaju Sandžak ostao u Srbiji? Očigledna je tu tema i Republika Srpska u Bosni Hercegovini. Ta, uslovno rečeno, teritorijalna rešenja ne funkcionišu. Entiteti, kantoni, daju zamah podeli jedne države. I to je zaista pitanje za građane, Albance i Srbe na Kosovu, kao i građane Srbije. Za šta biste se pre opredelili? Za teritoriju ili prava? Jer ne možete imati oboje…. Ako se opredelite za teritoriju, odričete se prava. I to je pitanje za Aleksandra Vučića, dok Albanci, naravno Tačiju treba da postave relevantna pitanja. Građani Srbije, pogotovo sada pre
"Šta spremaš sa Tačijem? Kakav je to dogovor? Radi li se tu o podeli? Treba da dobijemo teritoriju? Šta žrtvujemo zauzvrat? Čega se odričemo?"
izbora, Vučića treba da pitaju - šta spremaš sa Tačijem? Kakav je to dogovor? Radi li se tu o podeli? Treba da dobijemo teritoriju? Šta žrtvujemo zauzvrat? Čega se odričemo? Kako će biti zaštićeni građani južno od Ibra, versko i kulturno nasleđe na jugu Kosova? Dečani, Gračanica? Šta će biti garant naše neraskidive veze sa Kosovom i jugom? Žrtvuješ li to Aleksandre Vučiću? Ako to nije slučaj - potrebno je objašnjenje kako to ne činiš, ali i na koji način kosovski Srbi neće, poput Srba iz Hrvatske, napustiti tu zemlju. Što je stvorilo nepresušnu gorčinu i tvrdnje da je čitav svet protiv Srba – osim Rusije. Tvrdeći da su ih Amerika i svi ostali izneverili. Najveća dilema je kako bi se moglo izbeći sve to?