U martu je obeležena deveta godišnjica ruske aneksije Krima. Mnogi krimski Tatari morali su da napuste svoj dom nakon što su ruske snage zauzele poluostrvo, a među njima su bili Ernest Sulejmanov i njegova porodica. Pobegli su u Varšavu gde su otvorili restoran "Krim" ispred ruske ambasade u Poljskoj.
Svako jutro porodica Ernesta Sulejmanova počinje sa ritualom. Nose tri zastave: krimsko-tatarsku, ukrajinsku i poljsku, i postave ih na ulazu u njihov restoran, tačno preko puta ruske ambasade u Varšavi.
"To me veoma raduje. Mogu da okačim zastave pred Ruse da ih vide", kaže Ernest Sulejmanov, vlasnik.
Restoran se zove "Krim". Osim što je vlasnik restorana, Ernest je novinar i aktivista. Dugo je tražio neko mesto gde bi mogao da otvori restoran, a prijatelj mu je rekao da postoji lokacija preko puta ruske ambasade.
"Tu je takođe i naučni centar gde oni podučavaju ruski jezik. I pomislio sam da bi bilo super da ih tako trolujem.”
Your browser doesn’t support HTML5
Restoran "Krim" preko puta ruske ambasade u Varšavi
U restoranu se oseća miris ukusne domaće hrane. Gostima se nude samo krimska tradicionalna jela. Najvažniji su čebureci – prženi smotuljci sa različitim punjenjima.
Elmira Seit-Ahmetova, vlasnica restorana kaže da ne postoji tajni recept, "samo meso, luk, biber i so. I moraš da dodaš malo vode. Moja majka je uvek pravila čebureke, rekla je da se brzo spremaju. Kada gosti dođu, možeš da spremiš čebureke dok oni piju kafu”.
Elmirina majka ju je takođe naučila da njihov pravi dom nije Uzbekistan, gde je porodica deportovana tokom Drugog svetskog rata, već Krim, a Elmira kaže da je "domovina najbolje mesto na svetu."
Ernest je takođe rođen i odrastao u Taškentu. Njegovi roditelji su deportovani kad su bili deca. Obe porodice - Ernesta i Elmire - mogle su da se vrate kući na Krim tek nakon što je Ukrajina dobila nezavisnost. Ali u martu 2014, kada je Rusija zauzela Krim, par je morao ponovo da pobegne. Bilo je opasno za Ernestovu porodicu da ostane na Krimu, jer je on je već bio aktivista onoga što je poznato kao “Revolucija dostojanstva”.
Ernest je ispričao kako je poslednje čega se seća kako stoji na Trgu Kujbišev u Simferopulju i daje intervju.
"Video sam ljude u kamuflažnim uniformama kako me prate. Uspeo sam da pobegnem. U to vreme, moje slike sa natpisom "Traži se" su bile na banderama po celom Simferopolju. Prijatelji su me ubedili da odem i kupili kartu za voz. To su bili poslednji vozovi koji su išli od Krima do Ukrajine. Ništa nisam poneo sa sobom."
Ernest je napustio Krim i svoje rođake. Porodica se prvo preselila u Kijev, zatim u Varšavu, gde se njihov sin upisao na lokalni univerzitet. Za njih je Poljska drugi dom već duže vreme. Ernest i Elmira su takođe ovde studirali.
“Najviše mi nedostaju krimske planine i miris krimskih biljaka. Zato pravimo krimski čaj ovde sa biljkama koje kupujemo u Grčkoj - iste su kao na Krimu. Kada pijemo taj čaj, osećamo se kao da smo u domovini", nostalgična je Elmira.
Ernest i njegova porodica kažu da sanjaju o tome kada bi mogli da se vrate na slobodan i ukrajinski Krim.