Tajanstvena stvorenja kao što su Bigfut i čudovište iz Loh Nesa nisu samo likovi iz zabavnih, strašnih priča koje pričamo jedni drugima. Mitovi i sujeverja koja se prenose sa generacije na generaciju mogu da nam pruže uvid u drugu kulturu. Oni takođe mogu da funkcionišu kao – upozorenje.
Niko ne zna da li je Motmen, odnosno čovek-moljac stvaran, ali legenda o njemu svakako živi u Zapadnoj Virdžiniji.
“Priča o Motmenu počela je ovde, u Point Plezantu u novembru 1966, 15-og novembra. Dva mlada para su se vozila na periferiji grada oko 11 sati uveče i naišli su na nešto za šta su mislili da je samo velika ptica. Pošto ih je jurila, vratili su se kolima u grad”, priča nam Džef Vemsli, koji je osnivač i vlasnik Motmenovog muzeja.
Your browser doesn’t support HTML5
Legenda o Motmenu - deo američkog folklora
I neki drugi ljudi su, zatim, rekli da su videli biće nalik na džinovsku pticu.
“Većina ljudi koja ga je videla, opisala ga je kao biće visoko između 180 cm i dva metra, sivkaste boje, sa velikim rasponom krila od tri, tri i po metra, i crvenim očima veličine loptice za bejzbol. Niko nikada nije prijavio da ga je Motmen napao ili mu naudio”, dodaje Vemsli.
Stručnjaci kažu da su stvorenja kao što je čovek-moljac deo američkog folklora i da otkrivaju nešto o našim strahovima i brigama, kao i uverenju da na svetu postoje misterije van uobičajenog poimanja stvarnosti.
“Ideja da na Zemlji žive stvorenja koja ponekad komuniciraju sa ljudima je stara kao i samo pripovedanje. Danas, govorimo o vanzemaljcima koji otimaju ljude, ali u drevnoj Irskoj pa i sve do početka 20. veka postojale su priče o ljudima koje su otele vile. Isto je sa mitskim stvorenjima kao što su čovek moljac ili Veliko stopalo… ideja da Zemlju nastanjuju stvorenja koja žive u istim predelima kao ljudi, ali nemaju uvek interakciju sa nama ili čak uopšte ne znamo da postoje”, objašnjava Debra Latanzi Šutika, profesorka Univerziteta Džordž Mejson.
Više od pola veka, stanovnici Point Plezenta u Virdžiniji neguju legendu o tajanstvenom stvorenju Motmenu - čoveku moljcu, koji je prvi put "viđen" 1966.
Priče kao što je mit o čoveku-moljcu mogu da pomognu da bolje razumemo odnos ljudi i njihovih zajednica. Mnogi veruju da je Motmen služio kao signal neke opasnosti koja preti. U ovom slučaju, da upozori meštane da će se srušiti lokalni most. U toj tragediji je nastradalo 46 osoba.
“Motmen je reprezentacija činjenice da ljudi ne misle uvek da se nadležnima – političarima ili onima koji rukovode fabrikama ili rudnicima - može verovati, pa im je potrebna pomoć magičnog stvorenja da ih upozori i zaštiti”, kaže Šutika.
Mitska bića možda nisu stvarna, ali zato njihov uticaj na lokalnu ekonomiju - jeste. Kada je Point Plezent prigrlio legendu o Motmenu, posetioci i njihovi dolari počeli su da se slivaju u grad.
“Grad nam je bio prazan", priča Čarls Hamfriz, direktor programa za obnovu gradskog jezgra.
Velika skulptura Motmena na glavnoj ulici u Point Plezantu.
"Imali smo svega nekoliko prodavnica, a onda je izašao film 'Motmenovo proročanstvo'. I rekao sam sebi - treba nam čovek-moljac. Znao sam jednog umetnika, trebalo mu je oko godinu dana i napravio je Motmena. Ovaj grad ima promet svakog dana zbog Motmena. Tako da je on obavio posao za Point Plezent - stavio nas je na mapu”.
Godišnji festival Motmena privlači oko 10.000 posetilaca, kažu organizatori. Motmenova radnja i muzej otvoreni su preko cele godine.
“Zavisi čemu ste skloni. Pretpostavljam da su neki ljudi više orijentisani ka stvarima koje su pomalo natprirodne i uvrnute, van mejnstrima”, kaže Pit Koski koji živi u Point Plezentu.
Turisti Hejli Hauard i Džeremi Harold zajedno su došli da posete Point Plezent i Motmenov muzej.
“On ne bi trebalo da je stvaran, ali nekoliko ljudi ga je videlo tako da me je uvek zanimala ta priča i dosta sam čitala o tome”, kaže Hejli.
“Uvek su mi bila interesantna mitska bića, na primer Veliko stopalo, pa i stari filmovi o čudovištima, interesantno je iako možda nije stvarno…”, dodaje Džeremi. "Ali možda i jeste stvarno", ističe Hejli.
Motmen i druga tajanstvena stvorenja su za Amerikance način da uče nešto o svojoj kulturi i pričama o sebi koje pričaju svetu. Neki veruju da te priče nisu uvek - izmišljene.