Pedesetogodišnji muškarac hladnokrvno je ubijen u centru Njujorka u ranim jutarnjim satima. Napadač mu je prišao s leđa i ispalio nekoliko hitaca u njega, a potom pobegao sa lica mesta. Otac dvoje dece preminuo je na trotoaru ispred hotela Hilton, gde je trebalo da ide na poslovni sastanak. Žrtva nije od ranije poznata policiji i nije bilo naznaka da je reč o kriminalnom obračunu. Snimci sa video nadzora pokazuju da je napadač mlađi muškarac koji je biciklom pobegao u pravcu Central parka. Na jednom od snimaka pred ubistvo, napadač se vidi kako se osmeuje dok kupuje kafu.
Da nije poznat kontekst u kome se ovo dogodilo, vest o ubistvu muškarca u centru Njujorka izazvala bi sažaljenje nad žrtvom i osudu ubice. Ali, u ovom slučaju desilo se obrnuto.
Žrtva je Brajan Tomson, direktor najveće kompanije za zdravstveno osiguranje UnitedHealthcare, a za njegovo ubistvo je optužen Luiđi Manđone, 26-godišnjak koji je u svom manifestu ljude poput Tomsona nazivao „parazitima koji su zaslužili to što im se desilo“. Manđonea, koji je optužen za ubistvo drugog stepena, deo javnosti u Americi smatra herojem.
Ne propustite: Ubica ili heroj - kako javnost u SAD vidi optuženog za ubistvo direktora osiguravajuće kućeNa društvenim mrežama mogu se videti objave u kojima se glorifikuje to što je uradio, jer je, tvrde, doneo neku vrstu pravde građanima koji se osećaju oštećenima od strane zdravstvenog osiguranja. Drugi skreću pažnju da su takve objave licemerne, jer Manđone potiče iz bogate porodice u Merilendu, završio je elitne škole i zapravo je potekao iz sistema protiv kojeg je preduzeo radikalni korak.
Zašto se čini da javnost u Americi gaji simpatije za ubicu, a ne saosećanje za žrtvu – stručnjaci u razgovoru za Glas Amerike objašnjavaju različitim uzrocima. Ali, prvenstveno ističu - glorifikacija ubice i ubistva je veoma zabrinjavajuća i govori o dubljim problemima u američkom društvu.
Nepravedan sistem
Frustracija sistemom privatnog zdravstvenog osiguranja je jedan od očiglednih razloga zašto je Manđone u delu javnosti viđen kao heroj. Sve su češće žalbe Amerikanaca da zdravstveno osiguranje, za koje plaćaju mesečnu premiju, odbija da delimično ili potpuno pokrije troškove lečenja koji mogu da budu i desetine hiljada dolara. I u tom odbijanju, kako prenose mediji, prednjačila je kuća čiji je Brajan Tomson bio direktor.
Prema podacima Američkog instituta za bankrotstvo, nemogućnost da se izmire medicinska dugovanja je razlog broj jedan zbog kojeg Amerikanci proglašavaju lični bankrot. Sa druge strane, direktori osiguravajućih kuća imaju velike plate.
Luiđi Manđone je u svom manifestu izneo “zle namere o korporativnoj Americi”, posebno prema sistemu zdravstvenog osiguranja, a na mestu ubistva pronađene su čaure od metaka sa rečima “poriči”, “odbrani”, “odloži” – aludiraju na naslov knjige koja kritkuje sistem zdravstvenog osiguranja. Zato što se ljudi osećaju kao žrtve sistema, Manđonea osećaju kao nekoga ko ispravlja nepravdu.
Jelena Kecmanović, klinička psihološkinja i profesorka na Univerzitetu Džordžtaun (courtesy)
“Istorijski nije neobično da su ljudi stali iza narodnih heroja, od fikcionalnih poput Robina Huda i Panča Vilje, oni su svi bili odmetnici i osvetnici u smislu da su ispravljali neko veliko društveno zlo, stvari koji su percipirane kao nepoštene, podle, amoralne, beskrupulozne. Zdravstveni sistem u Americi je upravo tako percipiran…Ljudi se osećaju bespomoćno i onda vide nekoga ko je osvetnik, i ko postaje narodni heroj”, kaže za Glas Amerike klinička psihološkinja i profesorka na Univerzitetu Džordžtaun, Jelena Kecmanović.
“Sve ovo nesumnjivo pokazuje frustraciju sistemom zdravstvenog osiguranja, ali uznemiravajuće je i to što se toliko fokusiramo na ubicu, imamo fascinaciju ljudima koji čine ubistva”, kaže za Glas Amerike Kim Dejvis, profesorka sociologije sa Univerziteta Augusta, i dodaje da “ljude češće interesuje zločin nego pravda”.
To opisuje primerom u radu sa svojom grupom studenata.
Kim Dejvis, profesorka sociologije na Univerzitetu Augusta u Džordžiji (courtesy)
“Dajem im fotografije sudija Vrhovnog suda i tražim da ih prepoznaju. A onda im dam fotografije serijskih ubica i tražim isto. I mogu vam reći da mnogo bolje stoje u prepoznavanju serijskih ubica”, kaže Dejvis.
Brojni filmovi i serije o ubicama, koji se mogu naći na platformamama poput Netfliksa, ali i snimci ubistava - pa čak i uživo - na društvenim mrežama, takođe mogu objasniti fascinaciju ubistvima.
"Ima jedan aspekt američke, zapadne kulture koji glorifikuje da tako kažem, izuzetne ubice, kao što je u ovom slučaju Luiđi Manđone. On je i lep i pametan i obrazovan i ima hrabrosti da donosi takve odluke, da ubije nekoga ko je simbol svog zla koje zdravstvena osiguranja donose ovom društvu”, kaže profesorka Kecmanović.
Da li je nasilje postalo OK?
Odbrana ubistva kao najradikalnijeg čina, bez saosećanja za žrtvu, otvorila je i pitanje da li danas Amerikanci pokazuju veće razumevanje za nasilje. U proteklim mesecima, pred predsedničke izbore, eskaliralo je političko nasilje i dogodila su se i dva atentata na novoizabranog predsednika Donalda Trampa. Istraživanja javnog mnjenja su pokazala da je većina Amerikanaca zabrinuta zbog političkog nasilja.
Ne propustite: Čelnik osiguravajuće kuće ubijenog direktora tvrdi da razume frustraciju zdravstenim sistemomProfesorka sociologije Dejvis objašnjava da u SAD postoji visok stepen nasilja u odnosu na druge zemlje, ali da ne postoje istraživanja koja pokazuju da je prihvaćenije danas nego ranije.
“Broj ubistava je danas i manji nego devedesetih. Ipak, mislim da postoji manja tolerancija na različitost. Pogledajte samo izbore, pa ljudi neće da razgovaraju sa nekim ko je glasao drugačije od njih. Deluje mi da i društvene mreže podstiču tu netoleranciju, jer svi mogu da vide šta mislite i da to lako i brzo podrže ili osude”.
Dok deluje da se smanjuje tolerancija na različitost, raste tolerancija na agresiju, kaže psihološkinja Kecmanović i objašnjava taj stav kroz primer svojih pacijenata.
“Mislim da je agresivnost na neki način sada više OK nego što je bila pre 20, 30 godina. Kada posmatram svoje pacijente, koji su mali deo društva, vidim da je situacija koja polazi od pre nekih 10 godina takva da verbalna agresija ili čak fizička agresija – postaju normalizivane. Ljudi su toliko frustrirani, toliko su puni gneva, i osećaju da nemaju nikakvu kontrolu nad onim što se dešava, kada pričamo o sistemu zdravstvenog osiguranja – koje im utiče na život u najgorem momentu, kada su bolesni i bespomoćni”.
Veliko pitanje ostaje i hoće li to za šta se Luiđi Manđone proglašava herojem zapravo išta promeniti u američkom sistemu zdravstvenog osiguranja. Posle ubistva Brajana Tomsona, osiguravajuća društva su sa svojih sajtova skinula fotografije direktora i drugih zaposlenih na visokim pozicijama i pojačale im obezbeđenje.
Ne propustite: Stručnjaci: Nove procene rizika po menadžere posle ubistva čelnika osiguravajuće kompanijeIako kao razlog nije navela ubistvo Tomsona, osiguravajuća kuća Anthem Blue Cross Blue Shild je objavila da neće primeniti novu politiku, koji su mnogi u Americi smatrali bizarnom – a koja je podrazumevala da pacijentima pokriju trošak samo jednog dela anestezije tokom operacije.
“Ta njihova odluka je bila toliko stravična, bila je kao neki distopijski film, pa čak i da gledamo distopijski film možda bismo mislili da je to previše. U takvim primerima, marginalnim i ekstremnim, možda će doći do malih promena. Ali generalno sistematski, ja to ne vidim. Malo sam skeptična”, zaključuje profesorka Kecmanović koja je i sama prestala da prima osiguranje od pacijenata i da sarađuje sa osiguravajućim kućama.
“Ne mogu etički da radim svoj posao ako moram nekom činovniku ili čak robotu u osiguranju da objašnjavam zašto duševno bolestan pacijent mora da dolazi kod mene na dodatne sesije”.
Profesorka Dejvis sumnja da će ubistvo Brajana Tomsona dovesti do promena u sistemu zdravstvenog osiguranja i svoj skepticizam objašnjava nečim što je već viđeno.
“Nismo promenili ni zakone o oružju, a imali smo toliko masovnih ubistava u školama. Promeniće se to da će biti snažnije zaštitne barijere, zaštite ljudi na visokim pozicijama. Pokušaćemo da izbegavamo nasilje, umesto da vidimo šta ga to sistemski pokreće – siromaštvo i nejednakost”.