91-godišnji Norman Heč kao fotograf je zabeležio krvave prizore iz Drugog svetskog rata.
Žestoka bitka za malo pacifičko ostrvo Tarava 1943, bila je jedna od najkrvavijih tokom Drugog svetskog rata. U njoj je učestvovao i američki marinski vodnik, Norman Heč. Ali umesto puške, on je nosio je kameru i film koji je snimio pomogao je Amerikancima da promene stav prema ratu.
„Ovo je slika fotografa Druge marinske divizije koja se iskrcala na Taravu. Ja sam ovde, na vrhu. Nikog od njih više nema, nikog...“, priča fotograf, i dodaje:
„Nikada nisam zaboravio bitku na Taravi. Japanci su samo u njoj izgubili oko četiri hiljade ljudi. Nas je stradalo nešto više od hiljadu, a otprilike 2200 nas je ranjeno za 76 sati.“
Gotovo 70 godina kasnije, te uspomene su za 91-godišnjeg Normana Heča još sveže.
„Kad krenete u bitku, krv vri i vi radite svoj posao. Moj zadatak je bio da snimam. Trebalo je da snimim fotografije najbolje što mogu.“
Heč je nosio ručnu kameru od 35 milimetara. Iskrcao se na obalu zajedno sa mitraljescima.
„Gledao sam kroz vizir i pokušavao da kadriram priču koju sam snimao, kao kada gledate film. U izvesnom smislu, osećao sam se kao da sam odvojen od onoga što se događalo oko mene.“
Čak i kada je video saborce kako padaju pogođeni, Heč je nastavio da dokumentuje bitku.
„Vojnici koji su bili na takozvanoj liniji fronta su me, kada im priđem, pitali šta tu radim i govorili mi da ne moram tu da budem. Ja sam im odgovarao da moram, jer javnost mora da zna šta mi tu radimo. A jedini način da to zaista saznaju je ako budu videli ove snimke u filmskim žurnalima.“
Predsednik Frenklin Ruzvelt je morao da izda specijalnu dozvolu za javno prikazivanje Hečovih snimaka, koji su sadržali i grozne i uznemirujuće slike.
"Niko nije zaista video prizemnu i prljavu bitku, što je najbolji opis onoga što se događalo. Tarava je prvi film u kojem je javnost videla borbu izbliza. U istom kadru smo imali i naše ljude i Japance.“
Hečovi snimci su uključeni u dokumentarni film „Sa marincima na Taravi“, koji je 1944. dobio Oskara.
Oni su korišćeni i u novom dokumentarcu reditelja Stivena Barbera, „Dok se ne vrate kući“. Film opisuje traganje za posmrtnim ostacima marinaca i njihovo vraćanje kući, gotovo sedam decenija pošto je na tom pacifičkom ostrvu ispaljen poslednji metak.
„Posle rata, toliko ljudi mi je reklo nešto u smislu kako je moguće da sam prošao celo bojno polje, a nikada nisam bio pogođen. Nema odgovor na to pitanje. Reskirate i nadate se pobedi. To je tako“, konstatuje Heč..
„Ovo je slika fotografa Druge marinske divizije koja se iskrcala na Taravu. Ja sam ovde, na vrhu. Nikog od njih više nema, nikog...“, priča fotograf, i dodaje:
„Nikada nisam zaboravio bitku na Taravi. Japanci su samo u njoj izgubili oko četiri hiljade ljudi. Nas je stradalo nešto više od hiljadu, a otprilike 2200 nas je ranjeno za 76 sati.“
Gotovo 70 godina kasnije, te uspomene su za 91-godišnjeg Normana Heča još sveže.
„Kad krenete u bitku, krv vri i vi radite svoj posao. Moj zadatak je bio da snimam. Trebalo je da snimim fotografije najbolje što mogu.“
Heč je nosio ručnu kameru od 35 milimetara. Iskrcao se na obalu zajedno sa mitraljescima.
„Gledao sam kroz vizir i pokušavao da kadriram priču koju sam snimao, kao kada gledate film. U izvesnom smislu, osećao sam se kao da sam odvojen od onoga što se događalo oko mene.“
Čak i kada je video saborce kako padaju pogođeni, Heč je nastavio da dokumentuje bitku.
„Vojnici koji su bili na takozvanoj liniji fronta su me, kada im priđem, pitali šta tu radim i govorili mi da ne moram tu da budem. Ja sam im odgovarao da moram, jer javnost mora da zna šta mi tu radimo. A jedini način da to zaista saznaju je ako budu videli ove snimke u filmskim žurnalima.“
Predsednik Frenklin Ruzvelt je morao da izda specijalnu dozvolu za javno prikazivanje Hečovih snimaka, koji su sadržali i grozne i uznemirujuće slike.
"Niko nije zaista video prizemnu i prljavu bitku, što je najbolji opis onoga što se događalo. Tarava je prvi film u kojem je javnost videla borbu izbliza. U istom kadru smo imali i naše ljude i Japance.“
Hečovi snimci su uključeni u dokumentarni film „Sa marincima na Taravi“, koji je 1944. dobio Oskara.
Oni su korišćeni i u novom dokumentarcu reditelja Stivena Barbera, „Dok se ne vrate kući“. Film opisuje traganje za posmrtnim ostacima marinaca i njihovo vraćanje kući, gotovo sedam decenija pošto je na tom pacifičkom ostrvu ispaljen poslednji metak.
„Posle rata, toliko ljudi mi je reklo nešto u smislu kako je moguće da sam prošao celo bojno polje, a nikada nisam bio pogođen. Nema odgovor na to pitanje. Reskirate i nadate se pobedi. To je tako“, konstatuje Heč..