Čak i najprostije stvari mogu da predstavljaju izazov. Ulaženje u autobus, dohvatanje konzerve sa police, ulaženje u učionicu u školi ili korišćenje toaleta bez pomoći, mogu da budu nedostižni za osobe sa urođenim hendikepom ili povredama kičmene moždine. Međutim, istraživački program u državi Tenesi pokazuje da i relativno mala poboljšanja mogu da naprave ogromnu razliku u životima osoba sa invaliditetom.
Tim Paterson ide u šetnju, što je prilično neobično, pošto je tumor na njegovoj kičmi pre sedam godina uzrokovao da ostane u invalidskim kolicima. Zato za njega, samo stajanje predstavlja veliko dostignuće. Paterson učestvuje u istraživanju pokretljivosti, pomoću pokretnih traka u vodi.
"Nisam mogao da pokrećem svoja stopala uopšte pre nego što smo počeli program, a sada, uz pomoć hodalice mogu da pređem oko 27 metara pre nego što ponovo sednem. To je drastična promena", objašnjava Paterson.
Ključ je voda, kaže Sendi Stivens, koja predvodi istraživanje na državnom Univerzitetu Centralnog Tenesija. Ona kaže da je terapija u vodi idealna, jer ima manje šanse za povrede od padanja, a voda čini noge lakšim i pokretljivijim.
"Uz minimalnu kontrolu, veoma ograničenu čvrstinu mišića, oni mogu da naprave korak, a jednom kada stvorite taj obrazac, imate nešto sa čime možete da radite", kaže Stivens.
To je zato što je hodanje delimično refleksna radnja i u slučaju da je povreda kičme prekinula vezu sa mozgom, noge “pamte” kako da preduzmu korake.
"Potsticaj za hodanje je usmeravanje težine u stojeći položaj. Ako možemo da stvorimo okruženje koje to omogućava, prirodni korak će se pojaviti čak i ako mozak ne može da ga stimuliše", ističe Stivens.
Istraživanje do sada nagoveštava da vodena terapija može da proizvede malo, ali značajno poboljšanje hodanja. Stivens naglašava da i tako umerene promene mogu da imaju značajan uticaj - "Možete da posetite nekoga u njegovoj kući, možete da se osećate opušteno ako idete na sastanak, bez brige da li ćete ili nećete biti u stanju da odete u toalet. Velike mogućnosti se otvaraju pred vama."
Bile su potrebne dve godine intenzivne terapije, ali te mogućnosti počinju da se otvaraju za Tima Patersona. Direktor Laboratorije Don Morgan kaže da je sledeći korak da se istraži zašto vodena pokretna traka pomaže u poboljšanju pokretljivosti.
"Na primer, da li određene oblasti mozga počinju da reaguju iako nisu ranije reagovale, da li su određeni delovi kičmene moždine oslabljeni, kao rezultat onoga što se događa na periferiji? Drugim rečima, šta se događa u nogama", kaže Paterson.
Morgan kaže da bez obzira na koju stranu istraživanje može da odvede, ono će barem pružiti osobama sa invaliditetom nadu za budućnost i šansu da počnu novi, normalni život.