Kako je u Srbiji obeležen Dan rada - najčešće na prvomajskim urancima, na izletištima uz roštilj i piće, a samo je mali broj radnika danas izašao na protest povodom teškog položaja. Radnici upozoravaju na male plate i strahuju od gubitka posla i neizvesne budućnosti.
Prvog maja 2018. godine na Trgu Nikole Pašića u Beogradu održan je tradicionalni prvomajski protest radnika. I čini se da je od toga ostala samo ona reč tradicionalni - ikonografija je tu, borbene i revolucionarne pesme, zastave.
Međutim, energija koja je nekada pratila ove skupove odavno je isčezla. I za to postoje samo dva moguća razloga: ili je radnicima u Srbiji toliko dobro da nemaju razlog da se bune, ili im je toliko loše da im nije ni do protesta, ni do demonstracija.
Evo kako sami radnici opisuju svoj položaj u Srbiji 1. maja 2018. godine:
"Radnička klasa u Srbiji živi generalno vrlo loše. Sa platom od 300-320 evra se ne može živeti normalno i ne može se govoriti o egzistenciji, povećanju i stvaranju porodice. Niti o famoznoj politici nataliteta. Sa 320 evra se u radničkoj klasi Srbije se ne može živeti", kaže jedan od radnika na skupu.
Njegova koleginica, na isto pitanje ima sličan odgovor:
"Ne verujem da je prosek od 30-40, pa i 50 hiljada dinara dovoljan za sadašnji život u Srbiji. I u stalnom smo strahu od privatizacije, od otkaza i svega što na čeka u budućnosti".
Your browser doesn’t support HTML5
Radnici se ponovo bore za prava ostvarena pre jednog veka
Časlav Gavrić, predsednik sindikata Nezavisnost u Rudniku bakra u Boru, ističe i druge razloge za nezadovoljstvo radnika:
"Radnici nažalost žive loše jer nam je zakonodavstvo tako, zato što smo omogućili stranim investitorimada dođu ovde i da izrabljuju jeftinu radnu snagu".
U isto vreme, i predsednik sindikata Nezavisnost Zoran Stojiljković, poručuje sa govornice da život radnika u Srbiji nije ni malo lak:
"Jedan od mojih omiljenih slogana je slogan Peščanika - ako vam je dobro, onda ništa. Nama nije dobro. I Velikoj većini nije dobro. Ko može dobro da živi od prosečnih 400 evra? I kad primi platu, 70 odsto zaposlenih primi manje".
Dok se na bini smenjuju govornici pod budnim oko Nikole Pašića, radničkom protestu se priključuju i predstavnici pokreta "Ne davimo Beograd". Jedan od lidera Dobrica Veselinović, kaže da u Pokretu veruju u društvenu solidarnost i potrebu da se podrže zahtevi radnika:
"Radnički pokret jeste u svojevrsnoj krizi, ali to ne znači da Prvi maj ne treba i dalje da se obeležava. Mislim da je važno da se i dalje ukaže da ono za šta su se ljudi borili jednog veka - to je jednaka plata za sve, bezbedni radni uslovi, treba da i danas ostane jedan od ciljeva", kaže Veselinović za Glas Amerike.
Iz pozadine skup radnika prati i profesor Fakulteta političkih nauka Đorđe Pavićević - kako kaže, nije teško objasniti zašto je na prostestu malo ljudi i zašto sve deluje dosta mlako:
"Ljudi se ne okupljaju kada ne vide mogućnost da će ostvariti neke konkretnije rezultate. Sve su to ciljevi koji nisu baš jednostavno ostvarivi, i nisu ostvarivi bez određene žrtve. I zato je, posebno danas, teško mobilisati ljude".
Dobrica Veselinović iz pokreta "Ne davimo Beograd" smatra da je potrebna promena i taktike i strategije:
"Ali ne mislim da nije moguće napraviti širi front koji bi se izborio za osnovna radnička prava", dodaje Veselinović.
Na pitanje zašto ih je mnogo više na izletištima, uz roštilj i pivo, sami radnici kažu:
"Nažalost, svest u našim ljudima još nije proradila, ne shvataju ozbiljnost ovakvih skupova, ne shvataju ozbiljnost ovakvih poruka koje danas odavde poručujemo. I dalje imamo to nasleđe iz komunističkih vremena gde se Prvi maj, praznik rada, slavi na izletištima", ocenjuje Časlav Gavrić iz Bora, dok njegov kolega sa protesta smatra da se crvena boja nekako izgubila iz radničkih protesta:
"Posle, ili još devedesetih godina, svi su rekli - crvena boja je retro, levica je retro. Bojim se da je napravljena greška i da se mi tome moramo vratiti. Radnička klasa mora ponovo da ustane i da pokaže svoju snagu. Ne treba odustajati, ne treba se obeshrabriti".
Od radničke i proleterske crvene boje, čini se da je danas ostala samo roze nijansa. Pink je danas sve kod nas u životu - i telefoni, i cipele, i garderoba, naočari kroz koje gledamo na život. Pa zašto onda i radnički pokret ne bi bio roze.