Modni fotograf iz Njujorka Dejvid Džej rešio je da objavi seriju fotografija mladih žena koje su preživele rak dojke kako bi im pružio šansu da se suoče sa onim što im se dogodilo.
Rak dojke je vodeći uzrok smrti od raka kod mlađih žena između 15 i 40 godina, pa ipak teškoće žena u tim godinama se često previđaju. Modni fotograf iz Njujorka Dejvid Džej rešio je da to promeni, serijom fotografija mladih žena koje su preživele rak dojke. Upozoravamo da ovaj izveštaj sadrži grafičke prikaze koji nekim gledaocima mogu da budu uznemiravajući. Glas Amerike smatra da je važno da se prikažu fotografije tih žena kao najbolji način da se ukaže na efekte njihovih hiruruških operacija i na važnost ove priče.
Ružičasta traka je simbol podrške ženama koje imaju rak dojke. Ali za mnoge žene koje su se borile sa tom bolešću, parče tkanine možda i ne može na pravi način da objasni teško iskustvo. Ovi portreti pričaju njihove priče. Oni su deo izložbe pod nazivom “Projekat ožiljak”, autora Dejvida Džeja, koji fotografskim aparatom beleži žensku lepotu već dvadeset godina. Džej kaže da je projekat počeo kada je sestri bliznakinji njegove devojke ustanovljena dijagnoza raka dojke sa 29 godina.
“Polina je bila manekenka i poznavao sam je veći deo svog života. I kada joj je ustanovljen rak dojke, tokom naredne dve nedelje njoj je urađena mastektomija i uklonjena joj je jedna dojka. To je bilo šokantno. I verovatno kao fotografu, snimanje fotografija je moj način na koji se borim sa stvarnošću. I jednostavno sam je fotografisao. Taj prelepi, uznemiravajući portret nje u farmerkama bez majice i veliki ožiljak preko njenih grudi. Nije bilo nikakve druge namere osim da snimim fotografiju, samo zbog sebe. I Polina je rekla - znaš možda bi mogao da napraviš fotografije drugih devojaka, mojih prijateljica koje su sa mnom prošle hemoterapiju. One su takođe u svojim dvadesetim godinama, možda bi im to bilo interesantno i možda će pronaći nešto za njih. A, možda i ti možeš da pronađeš nešto za sebe. Tako je rođen ‘Projekat ožiljak’.”
Na predlog prijatelja, Džej je poslao svoje fotografije na veb stranicu koja se bavi problemom raka dojke. On nije mogao da pretpostavi da bi žene pristale da poziraju pred kamerom stranca i pokažu svoje ožiljke svetu.
“Iskreno nisam znao, prvo, da bi bilo koja žena ikada pristala da je slikam ili, drugo, da bi bilo ko drugi želeo da vidi takve slike. Bio sam šokiran, na pozitivan način, odgovorom. Tokom vremena pomislio sam da bi to možda najbolje poslužilo kao kampanja za podizanje svesti za mlađe žene, jer je većina medijske pažnje širom sveta usmerena, svakako na žene preko 40, ali najviše na žene preko 50 godina.”
Od tada, žene iz celog sveta dolaze u Džejov studio u Njujorku kako bi se suočile sa svojom bolešću. A, Džej takođe putuje, da bi fotografisao zainteresovane žene koje su preživele rak, ali koje fizički ili finansijski nisu u stanju da dođu kod njega.
“To najviše volim. Dopada mi se da ih fotografišem u njihovom okruženju. Postoji nešto veoma iskreno u tome i postoji ta prelepa veza, njih i njihovog prostora i mislim da na taj način to ima veći uticaj. Fotografisao sam latino žene, afroameričke žene, afričke, indijske, svih mogućih rasnih i etničkih pripadnosti. Mislim da su neke od tih žena izuzetno snažne.”
“Lagala bih vas ako vam kažem da mi ponekada nije teško kada pogledam u ogledalo i vidim svoje ožiljke. Ali mislim da, baš kao što pustite ogledalo da se zamagli od vodene pare, ivice postaju manje oštre i nije sve tako očigledno”, priča jedna od žena koje je Džej fotografisao.
Prikazani na portretima Dejvida Džeja, ožiljci na najženstvenijem delu anatomije ovih mladih žena, sada su tretman za rane, njima samima.
“Način na koji društvo misli o ženi je da ona ima dugačku kosu, trepavice, ima dve dojke, jajnike. Zato, kada vam je neki od tih delova oduzet, ponekad zapravo osetite da ste manje žena.”
“Nisam bila zabrinuta zbog hirurške intervencije, imala sam je ranije i to nije velika stvar. Nisam bila zabrinuta zbog bola, najviše sam brinula zbog toga kako izgleda kada se probudite bez jedne dojke.”
“To im daje šansu da se suoče sa tim što im se dogodilo, da dođu do početne tačke i da se ne skrivaju. Da samo stanu ispred kamere, ispred mene, i pred celi svet koji će ih videti, da se ne stide i samo kažu, ovo sam ja sada. To sam sada ja, i dalje sam žena i ponosna sam”, kaže Dejvid Džej.
Fotografije su pretvorile strah i razočaranost u ponos i povratak u normalu. Na Džejevim portretima, lepota žena koje su pretrpele ogroman bol, gleda vas pravo u oči.
“Ne želim da se one na slikama smeškaju ili smeju, zato što mislim da to nije iskreno. Ne mislim da se one tako zaista osećaju zbog svoje situacije. Ne mislim da se one, kada se probude i pogledaju u ogledalo, oduševe svojim izgledom. Iako se nadam da je tako. Mislim da ipak to nije način na koji one sebe vide. Jedna od njih, Sara došla je kod mene sa svojom prijateljicom. Kada je videla slike, počela je da plače. U tom trenutku povukao sam je prema prozoru i napravio tri snimka. To su fotografije koje su postavljene na izložbi.”
Fotografije Dejvida Džeja prikazane su širom Sjedinjenih Država, sakupljene su u knjigu, a snimljen je i dokumentarni film, čime je privučena pažnja javnosti i medija i podignuta svest o problemu.
“’Projekat ožiljak’ je priča o prihvatanju. Tu se ne radi samo o raku dojke, već o prihvatanju stvari koje nam se događaju u životu, načinu na koji izgledamo drugima i mirenju sa tim u nama samima”, zaključuje autor.
Ružičasta traka je simbol podrške ženama koje imaju rak dojke. Ali za mnoge žene koje su se borile sa tom bolešću, parče tkanine možda i ne može na pravi način da objasni teško iskustvo. Ovi portreti pričaju njihove priče. Oni su deo izložbe pod nazivom “Projekat ožiljak”, autora Dejvida Džeja, koji fotografskim aparatom beleži žensku lepotu već dvadeset godina. Džej kaže da je projekat počeo kada je sestri bliznakinji njegove devojke ustanovljena dijagnoza raka dojke sa 29 godina.
“Polina je bila manekenka i poznavao sam je veći deo svog života. I kada joj je ustanovljen rak dojke, tokom naredne dve nedelje njoj je urađena mastektomija i uklonjena joj je jedna dojka. To je bilo šokantno. I verovatno kao fotografu, snimanje fotografija je moj način na koji se borim sa stvarnošću. I jednostavno sam je fotografisao. Taj prelepi, uznemiravajući portret nje u farmerkama bez majice i veliki ožiljak preko njenih grudi. Nije bilo nikakve druge namere osim da snimim fotografiju, samo zbog sebe. I Polina je rekla - znaš možda bi mogao da napraviš fotografije drugih devojaka, mojih prijateljica koje su sa mnom prošle hemoterapiju. One su takođe u svojim dvadesetim godinama, možda bi im to bilo interesantno i možda će pronaći nešto za njih. A, možda i ti možeš da pronađeš nešto za sebe. Tako je rođen ‘Projekat ožiljak’.”
Na predlog prijatelja, Džej je poslao svoje fotografije na veb stranicu koja se bavi problemom raka dojke. On nije mogao da pretpostavi da bi žene pristale da poziraju pred kamerom stranca i pokažu svoje ožiljke svetu.
“Iskreno nisam znao, prvo, da bi bilo koja žena ikada pristala da je slikam ili, drugo, da bi bilo ko drugi želeo da vidi takve slike. Bio sam šokiran, na pozitivan način, odgovorom. Tokom vremena pomislio sam da bi to možda najbolje poslužilo kao kampanja za podizanje svesti za mlađe žene, jer je većina medijske pažnje širom sveta usmerena, svakako na žene preko 40, ali najviše na žene preko 50 godina.”
Od tada, žene iz celog sveta dolaze u Džejov studio u Njujorku kako bi se suočile sa svojom bolešću. A, Džej takođe putuje, da bi fotografisao zainteresovane žene koje su preživele rak, ali koje fizički ili finansijski nisu u stanju da dođu kod njega.
“To najviše volim. Dopada mi se da ih fotografišem u njihovom okruženju. Postoji nešto veoma iskreno u tome i postoji ta prelepa veza, njih i njihovog prostora i mislim da na taj način to ima veći uticaj. Fotografisao sam latino žene, afroameričke žene, afričke, indijske, svih mogućih rasnih i etničkih pripadnosti. Mislim da su neke od tih žena izuzetno snažne.”
“Lagala bih vas ako vam kažem da mi ponekada nije teško kada pogledam u ogledalo i vidim svoje ožiljke. Ali mislim da, baš kao što pustite ogledalo da se zamagli od vodene pare, ivice postaju manje oštre i nije sve tako očigledno”, priča jedna od žena koje je Džej fotografisao.
Prikazani na portretima Dejvida Džeja, ožiljci na najženstvenijem delu anatomije ovih mladih žena, sada su tretman za rane, njima samima.
“Način na koji društvo misli o ženi je da ona ima dugačku kosu, trepavice, ima dve dojke, jajnike. Zato, kada vam je neki od tih delova oduzet, ponekad zapravo osetite da ste manje žena.”
“Nisam bila zabrinuta zbog hirurške intervencije, imala sam je ranije i to nije velika stvar. Nisam bila zabrinuta zbog bola, najviše sam brinula zbog toga kako izgleda kada se probudite bez jedne dojke.”
“To im daje šansu da se suoče sa tim što im se dogodilo, da dođu do početne tačke i da se ne skrivaju. Da samo stanu ispred kamere, ispred mene, i pred celi svet koji će ih videti, da se ne stide i samo kažu, ovo sam ja sada. To sam sada ja, i dalje sam žena i ponosna sam”, kaže Dejvid Džej.
Fotografije su pretvorile strah i razočaranost u ponos i povratak u normalu. Na Džejevim portretima, lepota žena koje su pretrpele ogroman bol, gleda vas pravo u oči.
“Ne želim da se one na slikama smeškaju ili smeju, zato što mislim da to nije iskreno. Ne mislim da se one tako zaista osećaju zbog svoje situacije. Ne mislim da se one, kada se probude i pogledaju u ogledalo, oduševe svojim izgledom. Iako se nadam da je tako. Mislim da ipak to nije način na koji one sebe vide. Jedna od njih, Sara došla je kod mene sa svojom prijateljicom. Kada je videla slike, počela je da plače. U tom trenutku povukao sam je prema prozoru i napravio tri snimka. To su fotografije koje su postavljene na izložbi.”
Fotografije Dejvida Džeja prikazane su širom Sjedinjenih Država, sakupljene su u knjigu, a snimljen je i dokumentarni film, čime je privučena pažnja javnosti i medija i podignuta svest o problemu.
“’Projekat ožiljak’ je priča o prihvatanju. Tu se ne radi samo o raku dojke, već o prihvatanju stvari koje nam se događaju u životu, načinu na koji izgledamo drugima i mirenju sa tim u nama samima”, zaključuje autor.