Serhij Čornobrivec je 22 dana jedva spavao i retko je skidao crvenu bolničku uniformu. Dan i noć jurio je oko svog rodnog grada Mariupolja, spasavajući ranjene od ruskih bombi i granata koje su padale na grad na jugu Ukrajine.
Kada je konačno pobegao iz Mariupolja — čiji su stanovnici pretrpeli neke od najtežih ratnih stradanja tokom skoro tromesečne opsade — i dalje nije mirovao. Umesto toga, pridružio se organizaciji koja šalje lekare na prve linije fronta u istočnoj Ukrajini, gde su trenutno koncentrisane borbe.
Arhiva - Ukarajinski bolničar Serhi Čornobrivec, u sredini, sa kolegama zbrinjava čoveka ranjenog u granatiranju bolnice u Marijupolju, Ukrajina, 1. marta 2022.
"Ja pre Mariupolja i ja posle onoga što se desilo - to su dve različite osobe", rekao je mršavi 24-godišnjak svežeg lica tokom nedavnog intervjua za Asošijeted pres u Harkovu, još jednom gradu koji je pretrpeo intenzivno bombardovanje.
"Da nisam preživeo Mariupolj, sada ne bih išao da radim kao bolničar. Ne bih imao dovoljno hrabrosti", objasnio je Čornobrivec, kojeg na bojnom polju jednostavno zovu "Marijupolj", a koji sada nosi na svojoj maskirnoj uniformi nosi amblem sa simbolom lučkog grada - žutim sidrom.
U stvari, nije mogao da vidi nikakav drugi način da da smisao užase kojima je bio svedok na mestu koje je postalo svetski simbol ukrajinskog otpora ruskoj invaziji. Stanovnici su pretrpeli nemilosrdno bombardovanje, mnogi zarobljeni bez hrane, vode, grejanja ili struje.
"Bilo je kao da se vraćam u kameno doba", rekao je Čornobrivec. "Bilo je pljačke, stalnog granatiranja, aviona, bombardovanja iz vazduha. Ljudi oko nas su gubili razum, ali mi smo nastavljali sa poslom".
Arhiva - Eksplozija u stambenoj zgradi nakon što je ruski tenk otvorio vatru na nju, u Marijupolju, Ukrajina, 11. marta 2022.
Dok su se mnogi skrivali u podrumima ili skloništima od bombi, Čornobrivets kaže da to ni jednom nije uradio. Ostajao je iznad zemlje da se brine o ranjenicima, rizikujući tako sopstveni život. Konačno je pobegao 18. marta - na svoj rođendan - još uvek u svom crvenom bolničarskom kombinezonu.
Njegove neumorne napore javno je pohvalio ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, kada je u maju primao nagradu od Atlantskog saveta, istraživačkog centra sa sedištem u Vašingtonu, u ime ukrajinskog naroda.
Čornobrivec je rekao da se njegov novi rad na frontu i ono što je radio u Mariupolju gotovo ne razlikuju: "Iste rane (previjam), samo što nosim drugu uniformu".
Na snimku iz jula, vide se on i njegove kolege bolničari kako žure ka vojniku pogođenom ruskom vatrom. Zategnuli su mu podvez oko desne butine, a zatim pažljivo obradili zjapeće rane na ruci i nozi, gde je kost bila otkrivena.
Ostala mu je još godina fakulteta da završi - ali se opire pravljenju planova za budućnost. Dok se rat ne dobije, zakleo se da će ostati na bojnom polju.
"Medicina je moj život, a moja dužnost je da spasavam ljude", rekao je Čornobrivec.
Sanja da se jednog dana vrati u Marijupolj, koji je u maju pao u ruke Rusa, ali se trudi da ne razmišlja previše o tome jer je previše bolno.
"Moja duša će se smiriti kada uđem u Mariupolj — a iznad njega se vijori ukrajinska zastava", rekao je on.