"Svedočili smo agoniji Marijupolja i pobegli od ruske liste za odstrel"

Ovaj prilog je delo video-novinara Asošiejted presa Mstislava Černova zajedno sa drugim reporterom. Dokumentovao je opsadu Mariupolja zajedno sa fotografom AP-a Evgenijem Maloletkom. Ova priča sadrži jezik koji bi nekima mogao biti uznemirujući.

Rusi su nas lovili. Imali su spisak imena, uključujući i naše, i približavali su se.

Dokumentovali smo opsadu ukrajinskog grada od strane ruskih trupa više od dve nedelje i bili smo jedini strani novinari koji su ostali u gradu. Izveštavali smo iz bolnice kada su naoružani ljudi počeli da vrebaju hodnicima. Hirurzi su nam dali bele mantile da ih nosimo kao kamuflažu.

Iznenada u zoru upadne desetak vojnika: "Gde su novinari, boga mu?"

Pogledao sam njihove trake na rukavu, plave ukrajinske, i pokušao da izračunam kolika je verovatnoća da su prerušeni Rusi. Istupio sam da se identifikujem. "Ovde smo da vas izvučemo", rekli su.

Zidovi ordinacije su se tresli od artiljerijske i mitraljeske paljbe spolja, i činilo se sigurnije ostati unutra. Ali ukrajinski vojnici su dobili naređenje da nas povedu sa sobom.

Istrčali smo na ulicu, napuštajući doktore koji su nas sklonili, granatirane trudnice i ljude koji su spavali po hodnicima jer nisu imali gde da odu. Osećao sam se užasno jer smo ih ostavili sve iza sebe.

Ljudi se pripremaju za noć u improvizovanom skloništu od bombi u sportskom centru u Marijupolju, u nedelju kasno uveče, 27. februara 2022. (AP Photo/Mstislav Černov)

Devet minuta, možda 10, čitava večnost kroz puteve i bombardovane stambene zgrade. Dok su granate padale u blizini, bacili smo na zemlju. Vreme se merilo od jedne do druge granate, tela su nam bila napeta i zastajao nam je dah. Udarni talas za udarnim talasom tresli su mi grudi, a ruke su mi se hladile.

Stigli smo do ulaza, a oklopna kola su nas odvezla do zamračenog podruma. Tek tada smo od policajca saznali zašto su Ukrajinci rizikovali živote vojnika da bi nas izvukli iz bolnice.

"Ako vas uhvate, staviće vas pred kameru i nateraće vas da kažete da je sve što ste snimili laž", rekao je on. "Svi vaši napori i sve što ste uradili u Marijupolju biće uzaludni".

Oficir, koji nas je jednom molio da pokažemo svetu njegov umirući grad, sada nas je molio da idemo. Gurnuo nas je prema hiljadama pohabanih automobila koji su se spremali da napuste Marijupolj.

Bio je 15. mart. Nismo imali pojma da li ćemo se izvući živi.

Ukrajinski vojnik brani svoju poziciju u Marijupolju, 12. marta 2022. (AP Photo/Mstyslav Chernov)(AP Photo/Mstyslav Chernov)

Kao tinejdžer koji je odrastao u Ukrajini u gradu Harkovu, samo 20 milja od ruske granice, naučio sam kako da rukujem pištoljem kao deo školskog programa. Izgledalo je besmisleno. Ukrajina je, rezonovao sam, bila okružena prijateljima.

Od tada sam pokrivao ratove u Iraku, Avganistanu i spornoj teritoriji Nagorno Karabaha, pokušavajući da iz prve ruke svetu pokažem razaranje. Ali kada su Amerikanci, a potom i Evropljani ove zime evakuisali osoblje svoje ambasade iz grada Kijeva i kada sam pregledao mape gomilanja ruskih trupa preko puta mog rodnog grada, jedina mi je pomisao bila: "Jadna moja zemlja".

Prvih nekoliko dana rata Rusi su bombardovali ogroman Trg slobode u Harkovu, gde sam se družio do svojih 20-ih.

Pripadnici prorurskih snaga snimljeni na obodu opkoljenog Marijupolja, 20. marta 2022. (Foto: Rojters/Aleksander Ermočenko)

Znao sam da će ruske snage videti istočni lučki grad Marijupolj kao stratešku nagradu zbog njegove lokacije na Azovskom moru. Tako sam se uveče 23. februara uputio tamo sa svojim dugogodišnjim kolegom Jevgenijem Maloletkom, ukrajinskim fotografom koji radi za Asošijeted pres, u njegovom belom Folksvagen kombiju.

Na putu smo počeli da brinemo o rezervnoj gumi i na mreži smo pronašli čoveka u blizini koji je spreman da nam proda u sred noći. Objasnili smo njemu i blagajniku u celonoćnoj bakalnici da se spremamo za rat. Gledali su nas kao da smo ludi.

U Marijupolj smo ušli u 3:30 ujutro, a rat je počeo sat vremena kasnije.

Otprilike četvrtina od 430.000 stanovnika Marijupolja otišla je tih prvih dana, dok su još mogli. Ali malo ljudi je verovalo da dolazi rat, a dok je većina shvatila svoju grešku, bilo je prekasno.

Jedna po jedna bomba... Rusi su prekidali struju, vodu, zalihe hrane i na kraju, što je najvažnije, tornjeve za mobilni telefon, radio i televiziju. Nekoliko drugih novinara u gradu izašlo je pre nego što su nestale poslednje veze i uspostavljena potpuna blokada.

Odsustvo informacija u blokadi ostvaruje dva cilja:

Haos je prvi. Ljudi ne znaju šta se dešava i paniče. U početku nisam mogao da razumem zašto se Marijupolj tako brzo raspao. Sada znam da je to bilo zbog nedostatka komunikacije.

Nekažnjivost je drugi cilj. Bez informacija koje dolaze iz grada, bez slika porušenih zgrada i umiruće dece, ruske snage su mogle da rade šta su htele. Da nije nas, ne bi bilo ništa.

Zato smo rizikovali da bismo mogli da pošaljemo svetu ono što smo videli, i to je ono što je Rusiju dovoljno naljutilo da nas lovi.

Nikada nisam osetio da je prekid tišine toliko važan.

Smrt je došla brzo. 27. februara gledali smo kako doktor pokušava da spase devojčicu pogođenu gelerima. Umrla je.

Drugo dete je umrlo, pa treće. Hitna pomoć je prestala da preuzima ranjenike jer ljudi nisu mogli da ih pozovu bez signala, a nisu mogli da se kreću po bombardovanim ulicama.

Doktori su nas molili da snimimo porodice koje donose svoje mrtve i ranjene, i da nam dozvolimo da koristimo njihovu opadajuću snagu generatora za naše kamere. Niko ne zna šta se dešava u našem gradu, rekli su.

U granatiranju je pogođena bolnica i kuće u okolini. Razbijena su stakla na našem kombiju, napravljena rupu na boku i probušena nam je guma. Ponekad bismo istrčali da snimimo zapaljenu kuću, a onda bismo trčali nazad usred eksplozija.

Satelitsi snimak Maksar tehnolodžija na kome se vide spaljene stambene zgrade u severoistočnom Marijupolju, tokom ruske invazije, 19. marta .

Još uvek je postojalo jedno mesto u gradu za stalnu vezu, ispred opljačkane prodavnice prehrambenih proizvoda u aveniji Budivelnjikov. Jednom dnevno smo se vozili tamo i čučali ispod stepenica da bismo otpremili fotografije i video u svet. Stepenice ne bi učinile mnogo da nas zaštite, ali bilo je sigurnije nego na otvorenom.

Signal je nestao do 3. marta. Pokušali smo da pošaljemo video sa prozora bolnice na 7. spratu. Odatle smo videli kako se poslednji komadići čvrstog grada srednje klase, Marijupolja, raspadaju.

Superprodavnica Port Siti bila je pljačkana, a mi smo krenuli tim putem kroz artiljeriju i mitraljesku vatru. Desetine ljudi trčalo je i guralo kolica za kupovinu natovarena elektronikom, hranom, odećom.

Granata je eksplodirala na krovu prodavnice i bacila me na zemlju naplju. Napeo sam se, čekajući drugi pogodak, i opsovao sam sebe sto puta jer moja kamera nije bila uključena da to snimi.

I eto, još jedna granata pogodila je stambenu zgradu pored mene uz užasan zvižduk. Svukao sam se iza ugla da bih se zaklonio.

Tinejdžer je prošao pored, kotrljajući kancelarijsku stolicu napunjenu elektronikom, a kutije su padale sa ivica. "Moji prijatelji su bili tamo i granata je pala 10 metara od nas", rekao mi je. "Nemam pojma šta im se dogodilo."

Potrčali smo nazad u bolnicu. U roku od 20 minuta ušli su povređeni, neki od njih su vukli u kolicima.

Nekoliko dana, jedina veza koju smo imali sa spoljnim svetom bila je preko satelitskog telefona. I jedino mesto gde je taj telefon radio bilo je na otvorenom, odmah pored kratera od granate. Seo bih, učinio se malim i pokušao da uhvatim vezu.

Svi su pitali, recite nam kada će se rat završiti. Nisam imao odgovor.

Svakog dana se šuškalo da će ukrajinska vojska doći da probije opsadu. Ali niko nije došao.

Do tada sam bio svedok smrti u bolnici, leševa na ulicama, desetina leševa gurnutih u masovnu grobnicu. Video sam toliko smrti da gotovo da nisam snimio video da je nisam video.

9. marta, dva vazdušna udara rasturila su plastiku zalepljenu preko prozora našeg kombija. Video sam vatrenu kuglu samo otkucaj srca pre nego što mi je bol probio unutrašnje uho, kožu, lice.

Gledali smo kako se diže dim iz porodilišta. Kada smo stigli, radnici Hitne pomoći još su izvlačili krvave trudnice iz ruševina.

Baterije su nam se skoro istrošile, a nismo imali vezu da pošaljemo slike. Policijski čas je bio nekoliko minuta daleko. Policajac nas je čuo kako razgovaramo o tome kako da iznesemo vesti o bombardovanju bolnice.

"Ovo će promeniti tok rata", rekao je on. Odveo nas je do izvora napajanja i internet veze.

Snimili smo toliko mrtvih ljudi i mrtve dece, beskrajni niz. Nisam razumeo zašto je mislio da bi još više smrti moglo nešto da promeni.

Pogrešio sam.

U mraku smo poslali slike tako što smo postavili tri mobilna telefona sa video datotekom podeljenom na tri dela da bismo ubrzali proces. Trajalo je satima, daleko nakon policijskog časa. Granatiranje je nastavljeno, ali su oficiri koji su bili zaduženi da nas prate kroz grad strpljivo čekali.

Tada je ponovo prekinuta naša veza sa svetom van Marijupolja.

Vratili smo se u prazan hotelski podrum sa akvarijumom koji je sada bio ispunjen mrtvim zlatnim ribicama. U našoj izolaciji, nismo znali ništa o rastućoj ruskoj kampanji dezinformacija u cilju diskreditacije našeg rada.

Ruska ambasada u Londonu objavila je dva tvita u kojima se fotografije AP-a naziva lažnim i tvrdi da je trudna žena glumica. Ruski ambasador je držao kopije fotografija na sednici Saveta bezbednosti UN i ponavljao laži o napadu na porodilište.

U međuvremenu, u Mariupolju su nas preplavili ljudi koji su nas pitali za najnovije vesti iz rata. Toliko ljudi mi je dolazilo i govorilo, molim te, snimi me da bi moja porodica van grada znala da sam živ.

Do tada u Mariupolju nije radio nijedan ukrajinski radio ili TV signal. Jedini radio koji ste mogli da uhvatite emitovao je iskrivljene ruske laži — da Ukrajinci drže Mariupolj kao taoce, da pucaju na zgrade, razvijaju hemijsko oružje. Propaganda je bila toliko jaka da su neki ljudi sa kojima smo razgovarali poverovali u to uprkos dokazima sopstvenih očiju.

Poruka se stalno ponavljala, u sovjetskom stilu: Mariupolj je opkoljen. Predajte svoje oružje.

Dana 11. marta, u kratkom pozivu bez detalja, naš urednik je pitao da li možemo da pronađemo žene koje su preživele vazdušni napad porodilišta kako bismo dokazali svoje postojanje. Shvatio sam da je snimak morao biti dovoljno moćan da izazove odgovor ruske vlade.

Pronašli smo ih u bolnici na prvoj liniji fronta, neke sa bebama, a druge na porođaju. Saznali smo i da je jedna žena izgubila bebu, a potom i sopstveni život.

Popeli smo se na 7. sprat da pošaljemo video sa slabe internet veze. Odatle sam gledao kako se tenk za tenkom kotrlja pored bolničkog kompleksa, svaki označen slovom Z koje je postalo ruski amblem za rat.

Bili smo opkoljeni: desetine lekara, stotine pacijenata i mi.

Ukrajinski vojnici koji su štitili bolnicu su nestali. A put do našeg kombija, sa našom hranom, vodom i opremom, pokrio je ruski snajperista koji je već pogodio lekara koji je izlazio napolje.

Sati su prolazili u mraku, dok smo slušali eksplozije napolju. Tada su vojnici došli po nas, vičući na ukrajinskom.

Nije se osećalo kao spas. Činilo se kao da smo samo prebačeni iz jedne opasnosti u drugu. Do tada, nigde u Mariupolju nije bilo bezbedno, a nije bilo ni olakšanja. Možete umreti u svakom trenutku.

Osećao sam se neverovatno zahvalnim vojnicima, ali i ukočenim. I sramota što odlazim.

Ugurali smo se u Hjundai sa tročlanom porodicom i ušli u saobraćajnu gužvu od 5 kilometara za izlazak iz grada. Oko 30.000 ljudi izašlo je iz Marijupolja tog dana — toliko da ruski vojnici nisu imali vremena da izbliza pogledaju automobile sa prozorima prekrivenim komadićima plastike.

Savetnik ukrajinskog ministra odbrane: U Mariupolju srušeno 90 odsto zgrada

Ljudi su bili nervozni. Borili su se, vrištali jedni na druge. Svaki minut čuo se avion ili vazdušni napad. Zemlja se tresla.

Prešli smo 15 ruskih kontrolnih punktova. Na svakom, majka koja je sedela ispred našeg automobila bi se besno molila, dovoljno glasno da čujemo.

Dok smo se vozili kroz njih — treći, deseti, 15, svi sa vojnicima sa teškim naoružanjem — moje nade da će Marijupolj preživeti su bledele. Shvatio sam da bi ukrajinska vojska samo da bi stigla do grada morala da probije kroz toliko položaja. I to se neće dogoditi.

Na zalasku sunca došli smo do mosta koji su Ukrajinci uništili da bi zaustavili rusko napredovanje. Tu se već zaglavila kolona Crvenog krsta od oko 20 automobila. Svi zajedno smo skrenuli sa puta u njive i zadnje trake.

Stražari na kontrolnom punktu broj 15 govorili su ruski sa grubim kavkaskim naglaskom. Naredili su celom konvoju da ugasi farove kako bi sakrili oružje i opremu parkiranu pored puta. Jedva sam mogao da razaznam belo Z naslikano na vozilima.

Dok smo se zaustavljali do šesnaestog kontrolnog punkta, čuli smo glasove. ukrajinski glasovi. Osetio sam ogromno olakšanje. Majka ispred automobila briznula je u plač. Bili smo napolju.

Bili smo poslednji novinari u Marijupolju. Sada ih nema.

Još uvek smo preplavljeni porukama ljudi koji žele da saznaju sudbinu najmilijih koje smo fotografisali i snimali. Pišu nam očajno i intimno, kao da nismo stranci, kao da im možemo pomoći.

Kada je ruski vazdušni napad pogodio pozorište gde su se stotine ljudi sklonile krajem prošle nedelje, mogao sam tačno da odredim gde treba da idemo da saznamo o preživelima, da iz prve ruke čujem kako je to biti zarobljeni beskrajnim satima ispod hrpa ruševina. Znam tu zgradu i porušene kuće oko nje. Znam ljude koji su zarobljeni ispod toga.

U nedelju su ukrajinske vlasti saopštile da je Rusija bombardovala umetničku školu sa oko 400 ljudi u Marijupolju.

Ali ne možemo više da stignemo tamo.