Marijupolj pod opsadom pada u očaj: "Zašto? Zašto? Zašto?"

Dečja tela leže ovde, bačena u uski rov koji je na brzinu iskopan u smrznutoj zemlji Marijupolja uz neprekidano granatiranje.

Tu je 18-mesečni Kiril, čija se rana od gelera na glavi bila previše za telo mališana. Tu je 16-godišnji Ilija, čije su noge raznete u eksploziji tokom fudbalske utakmice na školskom terenu. Tu je devojčica ne starija od šest godina koja je nosila pidžamu sa jednorozima iz crtanih filmova i koja je među prvom decom nastradalom pod ruskim granatama.

Oni su naslagani zajedno sa desetinama drugih u ovoj masovnoj grobnici na periferiji grada. Čovek prekriven jarko plavom ceradom, pričvršćenu kamenjem na trošnom ivičnjaku. Žena umotana u crveno-zlatnu posteljinu, sa nogama uredno vezanim oko gležnjeva komadom bele tkanine. Radnici bacaju tela što brže mogu, jer što manje vremena provode na otvorenom, veće su im šanse da prežive.

"Jedina stvar želim - da se ovo završi", kaže ljutito radnik Volodimir Bikovski, izvlačeći crne zgužvane vreće za leševe iz kamiona. "Prokleti svi, ti ljudi koji su ovo započeli!"

Stići će još tela, sa ulica gde su posvuda razbacana i iz bolničkih podruma gde su odrasli i deca ležec i čekaju da ih neko pokupi. Najmlađem je još podvezan pupčanik.

Svaki vazdušni napad i granata koja nemilosrdno udara po Mariupolju — s vremena na vreme otprilike jedna u minutu — iskazuju prokletstvo geografije koja je grad stavila na put ruske dominacije nad Ukrajinom. Ova južna luka sa 430.000 stanovnika postala je simbol nastojanja ruskog predsednika Vladimira Putina da slomi demokratsku Ukrajinu – ali i žestokog otpora na terenu.

Skoro tri nedelje otkako je počeo ruski rat, dva novinara Asošiejted presa bili su jedini međunarodni mediji prisutni u Mariupolju, koji beleže njegov pad u haos i očaj. Grad je sada opkoljen ruskim vojnicima, koji polako istiskuju život iz njega, jedan po jedan.

Nekoliko poziva za humanitarnim koridorima za evakuaciju civila ostalo je bez pažnje, sve dok ukrajinski zvaničnici nisu u utorak rekli da je oko 4.000 putničkih automobila u kojima su bili civili pobeglo iz Mariupolja u konvoju. Vazdušni udari i granate pogodili su porodilište, vatrogasnu jedinicu, domove, crkvu, teren ispred škole. Stotine hiljada preostalih, procenjuje se, jednostavno nemaju kuda.

Okolni putevi su minirani, a luka blokirana. Hrana je na izmaku, a Rusi su zaustavili pokušaje humanitaraca da je dopreme. Struja je uglavnom nestala, a vode je malo, a stanovnici tope sneg za piće. Neki roditelji su čak ostavili svoju novorođenčad u bolnici, možda u nadi da će im dati šansu za život na jednom mestu sa pristojnom strujom i vodom.

Tela ljudi ubijenih u ruskom bombardovanju Mariupolja, 15. marta 2022.

Ljudi spaljuju komade nameštaja u improvizovanim roštiljima kako bi zagrejali ruke na hladnoći i skuvali ono malo hrane što još ima. Sami roštilji su izgrađeni od jedne stvari u izobilju: cigle i krhotina metala razbacanih po ulicama od uništenih zgrada.

Smrt je svuda. Lokalni zvaničnici su izbrojali više od 2.500 mrtvih u opsadi, ali mnoga tela se ne mogu prebrojati zbog beskrajnog granatiranja. Rekli su porodicama da svoje mrtve ostave napolju na ulici jer je previše opasno održavati sahrane.

Mnoge od smrti koje je AP dokumentovao su deca i majke, uprkos tvrdnjama Rusije da civili nisu napadnuti. Lekari kažu da zbrinjavaju 10 civila na svakog povređenog ukrajinskog vojnika.

"Oni imaju jasno naređenje da Mariupolj drže kao taoca, da mu se rugaju, da ga neprestano bombarduju i granatiraju", rekao je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski.

Pre samo nekoliko nedelja, budućnost Mariupolja je izgledala mnogo svetlija.

Ako geografija kreira sudbinu grada, Mariupolj je bio na putu ka uspehu, sa svojim naprednim fabrikama gvožđa i čelika, dubokom lukom i velikom globalnom potražnjom za oba proizvoda. Čak su i mračne nedelje 2014. godine, kada je grad zamalo pao u ruke separatista koje je podržavala Rusija u žestokim uličnim bitkama, blede u sećanju.

I tako je prvih nekoliko dana invazije mnogim stanovnicima bilo perverzno poznato. Oko 100.000 ljudi je tada otišlo dok su još mogli, prema rečima Serhija Orlova, zamenika gradonačelnika. Ali većina je ostala tu, misleći da mogu da sačekaju šta god bude sledeće ili da na kraju krenu na zapad kao i mnogi drugi.

"Osećala sam više straha 2014. godine, sada ne osećam istu paniku", rekla je Ana Efimova dok je kupovala zalihe na pijaci 24. februara. "Nema panike. Nema gde da bežimo, gde da bežimo?"

Video snimak napavljen dronom, koji je objavio bataljon Azov, pokazuje posledice ruskog bombardovnaja Mariopulja, 14. marta 2022.

Istog dana, ukrajinski vojni radar i aerodrom bili su među prvim ciljevima ruske artiljerije. Granatiranje i vazdušni udari mogli su da se dogode svakog trenutka, a ljudi su većinu vremena provodili u skloništima. Život je jedva bio normalan, ali se moglo živeti.

Do 27. februara to je počelo da se menja, jer je hitna pomoć uletela u gradsku bolnicu noseći malu nepokretnu devojčicu. Njena smeđa kosa bila je sklonjena sa bledog lica gumicom, a pantalone u pidžami su joj bile okrvavljene od udara ruske granate. Nije bila starija od šest godina.

Sa njom je došao i njen ranjeni otac, zavijene glave. Njena majka je stajala ispred ambulante i plakala.

Dok su se lekari i medicinske sestre gurali oko nje, jedna joj je dala injekciju. Drugi ju je davao elektro-šokove defibrilatorom. Doktor u plavom, koji je upumpavao kiseonik u nju, pogledao je pravo u kameru novinara AP-a koji je pušten unutra i opsovao.

Ukrajinski vojnik na poziciji u Mariupolju, Ukrajina, 12. marta 2022.

"Pokaži ovo Putinu", uzviknuo je uz besnu psovku. "Oči ovog deteta i uplakane doktore!"

Nisu mogli da je spasu. Lekari su pokrili sićušno telo njenom ružičastom prugastom jaknom i nežno joj zatvorili oči. Sada počiva u masovnoj grobnici.

Ista geografija koja je tako dugo radila u korist Mariupolja okrenula se protiv nje. Grad se nalazi tačno između regiona koje kontrolišu separatisti koje podržava Rusija — oko 10 kilometara istočno na najbližoj tački — i poluostrva Krim koji je anektirala Rusija 2014. Zauzimanje Mariupolja bi Rusima dalo čistu zemlju i koridor do kraja, uz kontrolu Azovsko more.

Kako se februar završio, počela je opsada. Ignorišući opasnost, ili nemirno, ili se možda samo osećajući nepobedivo kao tinejdžeri, grupa dečaka se sastala nekoliko dana kasnije, 2. marta, da igraju fudbal na terenu ispred škole.

Eksplodirala je granata. Eksplozija je raznela Ilijine noge.

Šanse su išle protiv njega, a sve više i protiv grada. Struja je ponovo nestala, kao i većina mobilnih mreža. Bez komunikacije, medicinari su morali da nagađaju koje bolnice još mogu da zbrinu ranjene i kojim putevima se još može kretati da bi do njih stigli.

Iliji nije bilo spasa. Njegov otac, Serhi, pada dole, grli glavu svog mrtvog dečaka i oplakuje ga.

Serhi, otac tinejdžera Ilije, plače iznad beživotnog tela svog sina, u porodilištu pretvorenog u ratnu bolnicu, u Mariupolju, Ukrajina, 2. marta 2022.

U hitnoj pomoći 4. marta je bilo još jedno dete — Kiril, mališan pogođen gelerom u glavu. Majka i očuh su ga zamotali u ćebe. Nadali su se najboljem, a onda dočekali najgore.

"Zašto? Zašto? Zašto?" upitala je njegova majka Marina Jatsko jecajući u bolničkom hodniku, dok su je medicinski radnici bespomoćno gledali. Nežno je odmotala ćebe oko beživotnog tela svog deteta da bi ga poljubila i poslednji put udahnula njegov miris, a njena tamna kosa padala je preko njega.

To je bio dan kada se tama zauvek uselila - nestanak i moći, i znanja. Ukrajinska televizija i radio su prekinuti, a auto-uređaji su postali jedina veza sa spoljnim svetom. Puštali su ruske vesti, opisujući svet koji ne može biti dalje od stvarnosti u Mariupolju.

Kako je utonulo u spoznaju da zaista nema bekstva, raspoloženje grada se promenilo. Nije trebalo dugo da se isprazne police prodavnica. Stanovnici Mariupolja su se noću savijali u podzemnim skloništima, a danju su izlazili da zgrabe šta su mogli pre nego što su ponovo krenuli pod zemlju.

Šesti je mart, na putu su svuda očajnici, okrenuli su se jedni protiv drugih. U jednoj ulici sa zamračenim radnjama ljudi su razbijali prozore, otvarali metalne kapke, grabili šta su mogli.

Čovek koji je provalio u prodavnicu našao se licem u lice sa besnom prodavačicom, uhvaćen na licu mesta sa dečjom gumenom loptom.

"Kopile, sad si ukrao tu loptu. Vrati loptu nazad. Zašto si uopšte došao ovde?" zahtevala je. Uz sramotu koja mu se videla na licu, bacio je loptu u ugao i pobegao.

U blizini je iz još jedne opljačkane prodavnice izašao vojnik, na ivici suza.

"Ljudi, budite jedinstveni. ... Ovo je tvoj dom. Zašto razbijate izloge, zašto kradete iz svojih radnji?" preklinjao je, glas mu se lomio.

Još jedan pokušaj da se pregovara o evakuaciji nije uspeo. Gužva se stvorila na jednom od puteva koji su vodili iz grada, ali im je put blokirao policajac.

"Sve je minirano, granatirani su izlazi iz grada", rekao im je. "Verujte mi, imam porodicu kod kuće i takođe sam zabrinut za njih. Nažalost, maksimalna sigurnost za sve nas je da budemo unutar grada, pod zemljom i u skloništima".

I upravo je to mesto gde se Goma Jana mogla naći te noći, kako plače pored uljane lampe koja je bacala svetlost, ali ne dovoljno toplote da otera hladnoću iz podrumske sobe. Nosila je šal i veseli tirkizni džemper u obliku pahuljica dok je grubo trljala suze sa lica, jednu po jednu stranu. Iza nje, iza malog oreola svetlosti, mala grupa žena i dece čučala je u mraku, drhteći od eksplozija iznad.

"Želim svoj dom, želim svoj posao. Tako sam tužna zbog ljudi i zbog grada, dece", jecala je.

Ova agonija se uklapa u Putinove ciljeve. Opsada je vojna taktika popularizovana u Srednjem veku i osmišljena da uništi stanovništvo glađu i nasiljem, omogućavajući napadačkim snagama da poštede svoje vojnike troškova ulaska u neprijateljski grad. Umesto toga, civili su ti koji su ostavljeni da umiru, polako i bolno.

Putin je usavršio taktiku tokom svojih godina na vlasti, prvo u čečenskom gradu Grozni 2000. godine, a zatim u sirijskom gradu Alepu 2016. Oba grada je pretvorio u ruševine.

"Ono oličava rusko ratovanje, ono što sada vidimo u smislu opsade", rekao je Matje Buleg, istraživač programa Čatam haus za Rusiju.

Do 9. marta, zvuk ruskih borbenih aviona u Mariupolju bio je dovoljan da učini da ljudi vrišteći traže zaklon — bilo šta kako bi izbegli vazdušne napade za koje su znali da će uslediti, čak i ako ne znaju gde.

Mlazni avioni tutnje nebom, ovoga puta pogodivši porodilište. Ostavili su krater dubok dva sprata u dvorištu.

Spasioci su projurili noseći trudnicu kroz ruševine i slab sneg dok je gladila svoj krvavi stomak, pobledela lica i bezvoljno pognute glave. Njena beba je umirala u njoj, i ona je to znala, rekli su lekari.

Spasioci i dobrovoljci iznose povređenu trudnicu iz prodilišta pogođenog tokom ruskog granatiranja, u Mariupolju, Ukrajina, 9. mata 2022. Beba je carskim rezom kasnije izvađena mrtva iz majke, da bi ubrzo zatim od posledica ranjavanja preminula i majka.

"Ubij me sada!" vrisnula je, dok su se borili da joj spasu život u drugoj bolnici još bliže liniji fronta.

Beba je rođena mrtva. Pola sata kasnije umrla je i majka. Doktori nisu imali vremena da saznaju ni jedno od njihovih imena.

Druga trudnica, Marijana Višegirskaja, čekala je da se porodi u porodilištu kada se dogodio napad. Okrvavljenih obraza i čela, stezala je svoje stvari u plastičnoj kesi i kretala se stepenicama posutim krhotinama u pidžami na točkice. Ispred razrušene bolnice, nepomično je zurila raširenih plavih očiju u plamen koji je pucketao.

Višegirskaja je sledećeg dana rodila svoje dete uz zvuke granata. Beba Veronika je prvi put udahnula 10. marta.

Dve žene — jedna mrtva i jedna majka — od tada su postale simbol svog pocrnjenog, zapaljenog rodnog grada. Suočeni sa svetskom osudom, ruski zvaničnici su tvrdili da su porodilište zauzele krajnje desničarske ukrajinske snage da bi ga koristile kao bazu i da su ispraznile pacijente i medicinske sestre.

U dva tvita, ruska ambasada u Londonu je postavila uporedne slike fotografija AP-a sa natpisom "LAŽNO" preko njih crvenim tekstom. Tvrdili su da je porodilište odavno van funkcije i da je Višegirska glumica koja igra ulogu.

Tviter je od nakon toga uklonio tvitove, rekavši da su prekršili njegova pravila.

Novinari AP-a u Mariupolju koji su dokumentovali napad na video snimku i na fotografijama nisu videli ništa što bi ukazivalo na to da bolnica nije korišćena samo kao bolnica. Takođe ne postoji ništa što bi sugerisalo da je Višegirskaja, ukrajinska blogerka o lepoti iz Mariupolja, bila išta osim pacijentkinje.

Veronikino rođenje svedoči o trudnoći koju je njena majka pažljivo dokumentovala na Instagramu, uključujući i jednu objavu u kojoj ona nosi pidžamu na točkice.

Dva dana nakon što je Veronika rođena, četiri ruska tenka ukrašena slovom "Z" zauzela su poziciju u blizini bolnice u kojoj su se ona i njena majka oporavljale. Novinar AP-a bio je među grupom medicinskih radnika koji su bili pod snajperskom vatrom, tokom koje je zadobio jedan pogodak u kuk.

Prozori su se tresli, a hodnici su bili prepuni ljudi koji nemaju gde da odu. Anastasija Erašova je plakala i drhtala dok je držala dete koje spava. Granatiranje je upravo ubilo njeno drugo dete, kao i dete njenog brata, a glava Erašovine bilo je natopljena krvlju.

"Ne znam kuda da pobegnem", povikala je, a muka je rasla sa svakim jecajem. "Ko će nam vratiti decu? Ko?"

Anastasijaa Erašova plače dok grli svoje dete u hodniku bolnice u Mariupolju, Ukrajina, 11. marta 2022. Anastasijino drugo dete je ubieno tokom ruskog granatiranja grada (AP Photo/Evgeniy Maloletka).

Početkom ove nedelje, ruske snage su u potpunosti preuzele kontrolu nad zgradom, hvatajući lekare i pacijente unutra i koristeći je kao bazu, ustvrdio je tamošnji lekar i lokalni zvaničnici.

Orlov, zamenik gradonačelnika, predvideo je da će uskoro doći još gore uskoro. Većina grada ostaje zarobljena.

"Naši branioci će se braniti do poslednjeg metka", rekao je on. "Ali ljudi umiru bez vode i hrane, i mislim da ćemo u narednih nekoliko dana izbrojati stotine i hiljade smrtnih slučajeva".