Umetnost i sport ne idu baš često „ruku pod ruku“, ali nekad im se putevi ukrste. A kada je tako, umetnost daje čoveku širi pogled na svet, kaže za Glas Amerike legendarni košarkaški trener Duško Vujošević govoreći o smrti prijatelja i jednog od najpoznatijih slikara sa prostora bivše Jugoslavije Voja Stanića.
„Bočna interesovanja možda malo i smetaju centralnom poslu, ali daju širi pogled i obogaćuju ga. On je govorio da bi ’čovek trebalo da ima dva života. Prvi da bi grešio, a drugi da bi znao kako se živi’. Ta njegova rečenica govori o tome da teško tuđe iskustvo možeš da primeniš, ali makar da probaš da se ne saplićeš stalno na isto kamenje“, kaže Vujošević za Glas Amerike.
Vojo Stanić je preminuo 19. novembra, u 101. godini, a ostaće upamćen po brojnim slikarskim delima kao što su "Riva", "Regata", "Varljivo sunce" i "Hodač na žici".
Stanić je često govorio da je slikarstvo najjednostavnija i najpristupačnija umetnost. “Slikarstvo je blisko svakom, i najnaivnijem čovjeku. I u slikama najvećih umjetnika ima procenat naivnosti. Kad kažem naivnosti, mislim na izvjesnu duhovnu svježinu koju neki ljudi sačuvaju cijelog života”, jedna od izjava na sajtu slikara.
Ne propustite: Crna Gora i Vojo Stanić: Odlazak velikog, tihog i mudrog umjetnikaDuško Vujošević kaže da je zahvaljući Staniću upoznao slikarstvo i postao kolekcionar, a prvi susret je bio dok je kao mlad trener vodio beogradski Partizan.
„Bila je to 1988, velika izložba u Srpskoj akademiji nauka ( SANU). Kad se kroz ona stakla pojavio taj njegov Mediteran, zaljubio sam se i poželeo da jednog dana imam neku njegovu sliku“.
Dodaje i da mu se želja i ostvarila „kada je došao do finansijskih mogućnosti za kupovinu“.
„Otišao sam do njega sa prijateljem, pokojnim glumcem Milom Miranovićem, od tada počinje naše poznanstvo. Vojo je prepoznao da ja iskreno volim njegovo slikarstvo, a zavoleo je i on mene“.
Narednih godina, prijateljstvo slikara i košarkaškog trenera se razvijalo, a Vujošević ističe da je Stanić imao veliki uticaj na njega.
„Kupio sam stan u Herceg Novom, leti bismo sedeli dugo zajedno... Bio mudar čovek, duhovit. Njegova duhovitost nikoga nije kinjila i mučila. Dobronameran, veliki čovek, veliki slikar“.
Nije Stanić previše pratio sport, navodi Vujošević.
„Pratio ga je pomalo, ali kad su ga pitali za koga navija rekao je: ’Ja navijam za Duška, pa da vodi i Njemačku’. On je prosto bio iz tog perioda, zato je pominjana Nemačka. Bio je benigna ličnost, ali ne iz slabosti“, kaže, uz osmeh, trener.
Ne propustite: Likovna umetnost pomoću veštačke inteligencijeStanić je bio u braku sa Nadom, dugo godina jedinom crnogorskom vajarkom, radila je kamene skulpture i redovno izlagala na izložbama Udruženja likovnih umetnika Crne Gore (ULUCG).
„Da nije bilo Nade da ga drži u vezi sa stvarnim životom, u smislu matematike i prodaje slika i procene“, kaže Vujošević. „Zapostavila je svoju karijeru i stavila se totalno njemu u funkciju. Šta će da jede, ko može da dođe, postojali su pravi gospodski protokoli koji su pre svega štitili njega. Ovi koji su se družili sa njima govorili su, pošto je Voja stariji od nje, da bi možda bolje bilo da on umre pre Nade, jer on bez nje neće moći ništa“.
Nada Marović Stanić preminula je 2012. u Herceg Novom.
„Nada je otišla, a posle dva tri meseca sedeli smo u nekoj mediteranskoj atmosferi, sunce, neki put se i ćutalo, onako kvalitetno… I onda mi je samo odjednom rekao: ’Rešio sam da živim do kraja života’. Razumeo sam šta to znači u smislu da je bio strašno vezan za Nadu, izneće breme sam do kraja. Neće da radi ništa što je destruktivno“, kaže Vujošević.
Vojo Stanić je bio član Crnogorske akademije nauke i umjetnosti i dvostruki dobitnik najvećeg državnog priznanja Trinaestojulske nagrade, 1960. i 1968. godine, kao i brojnih drugih nagrada i priznanja širom bivše Jugoslavije. A upravo je raspad Jugoslavije bio događaj koji mu je teško pao.
„On je bio Jugosloven. Bio je jako protiv ponašanja Crnogoraca u okolini Dubrovnika, u graničnom području. Bio je za samostalnu Crnu Goru, pošto je smatrao da je jedna stvar biti u Jugoslaviji, deo te zemlje, a druga stvar to što se dešavalo. Imao je u tom periodu problema i pretnji, ali se uvek časno ponašao“, kaže Vujošević.
Tvrdi i da su pojedina Stanićeva mišljenja o raspadu Jugoslavije pogrešno tumačena i zloupotrebljena u nekom momentu u Beogradu.
„Ali on je voleo Beograd i Beograd je voleo njega“.
U kratkoj biografiji na Stanićevom sajtu, između ostalog, stoji da je on slikar koji „preciznim i nestašnim okom kroz prozor svog ateljea radoznalo i inteligentno posmatra more, rivu i mještane”.
„Negde 1995. imao je izložbu gde je na žutom brodu koji tone napisao Vojo Stanić. Mislio je da će tad da umre. Pa 2000. nije potpisivao slike jer je mislio da će tad da umre. Na kraju me iznenadilo kad me je zvala ćerka njegovog pokojnog brata, nisam ni pomislio da je umro. Bio je deo Mediterana i te toplote“, zaključio je Vujošević u razgovoru za Glas Amerike.