Pavol Salaj: Izostaje politička volja da se novinari zaštite

Srbija i Crna Gora spadaju među tri države sa najslabijim učinkom u oblasti slobode medija na području Evropske unije i Balkana, izjavio je za Glas Amerike Pavol Salaj - predstavnik nevladine organizacije Reporteri bez granica, koja je nedavno objavila godišnji izveštaj o Indeksu slobode medija u svetu.

Srbija, označena u izveštaju kao država u kojoj se borba protiv nekažnjivosti novinara nastavlja, zadržala je 93. mesto među 180 država sveta. Crna Gora nalazi se na 104. poziciji i označena je državom sumnjive pravde i problematičnog zakonodavstva. U njihovom društvu, na 112. mestu, je i članica Evropske unije Bugarska predstavljena kao zemlja u kojoj je zarobljena sloboda medija.

Pavol Salaj, koji je u organizaciji Reporteri bez granica zadužen za Evropsku uniju i Zapadni Balkan, ukazuje da se, uprkos tome što je Srbija u izveštaju zadržala prošlogodišnju poziciju, stanje u oblasti slobode medija ipak pogoršalo.

"To pokazuje rezultat koji je za 0,4 procentna poena veći u odnosu na prošlu godinu. Što veći skor - manje je medijskih sloboda. To je važno uočiti, a ne samo poziciju na kojoj se neka zemlja nalazi. Činjenica je da se rangiranje

Srbije nije promenilo, ali uzrok tome je nazadovanje ili napredovanje drugih država. Medijske slobode u Srbiji opterećuju brojni problemi. Nekažnjivost je jedan od većih problema. Verbalni, politički napadi na medije, uznemiravanje medija čiji su počinioci državne institucije, veliki broj slučajeva nasilja koji nisu istraženi u dovoljnoj meri. Bilo je, međutim, nekih pozitivnih pomaka. Ipak, u celini - sloboda medija u Srbiji pogoršana je u odnosu na naš prethodni izveštaj o indeksu medijskih sloboda u svetu", ukazuje Salaj.

Glas Amerike: Koji bi konkretni slučajevi mogli biti pokazatelji takvog stanja?

Salaj: Pomenuću dva značajna slučaja: suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije u kom, na žalost, 22 godine posle smrti tog istraživačkog novinara nema sudske presude. Suđenje je vraćeno na početak - a pravda koja kasni je isto kao da je uskraćena. Tu se radi o neuspehu. Sa druge strane, nalazi se pozitivan primer - slučaj Milana Jovanovića. Počinioci i nalogodavci napada na tog novinara, počinjenog 2018, prvostepeno su osuđeni. Nažalost, nešto što u poslednje vreme nije viđeno u Srbiji je policijsko nasilje. To je fenomen koji verovatno u Srbiji nije nov - ali ranije nije bio toliko prisutan. Što je, do neke mere, značajnij problem u zapadnim zemljama. Međutim, sada je jasno da je i Srbija deo tog trenda - negativnog fenomena aktuelnog i u Istočnoj Evropi.

Glas Amerike: Da li je bilo ikakvih poboljšanja u sferama važnim za slobodu medija i izražavanja?

Salaj: Jedno od poboljšanja je uspostavljanje mehanizma brzog upozoravanja. Reč je o nekoj vrsti hitne telefonske linije za novinare kojima se preti ili su napadnuti. To je rezultat rada komisije koju čine novinari, predstavnici vlasti i drugih institucija. Verujemo da se radi o iskoraku i da će

biti primenjen kao što je planirano. Takođe, deluje i da je povećan broj tužilaca koji se bave napadima na novinare. Deluje da se brže rešavaju takvi slučajevi. Videli smo brzu reakciju tokom nedavnog napada na novinara, koji se dogodio prošlog petka (napad na novinara Daška Milinovića, prim.nov) Nadamo se da će takav trend i pristup važiti u svakom prijavljenom slučaju.

Glas Amerike: Da li vlasti Srbije pokazuju dovoljno snažnu volju da pomognu novinarima i medijima da slobodnije rade? Pitam vas to zbog slučaja Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) i nevladinih organizacija koje su se našle na meti klevetničkih kampanja provladinih tabloida i pojedinih predstavnika vlasti?

Salaj: Bilo je pomaka, ali i dalje izostaje jasna politička volja da se novinari zaštite. Da država ne vrši pritisak na njih i da ih ne napada. Kao što ste pomenuli - slučaj KRIK-a je slikovit. Novinari koji rade važan istraživački posao u javnom interesu su žrtve klevetničkih kampanja u parlamentu, provladinim medijima. Njihovi bankovni računi bili su na meti Ministarstva finansija prošle godine u nečemu što je delovalo kao lov na veštice protiv

navodnih neprijatelja naroda. Našli su se na meti pretnji kriminalaca o kojima su izveštavali - dok su prisutni policajci to samo posmatrali. Dakle, to su veoma ozbiljne pretnje medijskim slobodama i svemu tome zajedničko je to što su političari i vladajuća stranka igrali vrlo negativnu ulogu i da je država, umesto da štiti novinare, doprinosila njihovom izlaganju. Postoji još jedan problem, koji na neki način obuhvata sve ostale, a to je nedostatak etičkog novinarstva provladinih medija. Dok, sa druge strane, Srbiji postoje regulatorna tela bespomoćna prema tim klevetničkim kampanjama, koje zapravo u provladinim medijima nisu novinarstvo - već politički rat.

Glas Amerike: Zašto mislite da su ta regulatorna tela bespomoćna - kao što ste rekli?

Salaj: Bespomoćna su - jer nisu nezavisna. Politizovana su. Kandidati za članove tih institucija nisu dorasli svojim obavezama. Nisu dovoljno stručni i profesonalni. Ukoliko su one nefunkcionalne, onda se ne radi o demokratiji, već o džungli.

Glas Amerike: Deluje da je u Srbiji zastupljen novi trend takozvanih "slep" tužbi protiv medija čije izveštavanje je kritički orijentisano prema radu korporacija ili kompanija. Telekomunikaciona kompanija Telenor tužila je Televiziju N1 za odštetu u iznosu od milion evra zbog izveštavanju o poslovnim planovima. S druge strane, Milenijum tim - kompanija koja navodno ima veze sa zvaničnicima vlasti Srbije tužila je nekoliko lokalnih medija za iznos od 800.000 evra - zbog prenošenja agencijskih vesti u kojma je ta kompanija kritikovana. O kakvom mehanizmu se radi? Da li su vam poznati slični slučajevi u Evropi ili ostatku sveta?

Salaj: Reč je o moćnom oružju bogatih bilo da je reč o zvaničnima, kompanijama, pojedincima da ućutkaju medije. Pravi cilj tih tužbi nije utvrđivanje istine ili zaštita njihovih podnosilaca žalbe od klevete, već izbegavanje i neutralizacija svake kritike. Ti postupci su izuzetno opasni, jer medije i novinare iscrpljuju novčano i psihološki. Onemogućava novinare da se usredsrede na svoj rad, jer je potrebno da idu na sud i pripremaju odbranu. Takođe, potrebno je i pronaći znatna finansijska sredstva kako bi se odbranili. Sudije u brojnim zemljama nisu ni svesne koliko su u stvari

upotrebljene u svrhe uznemiravanja medija. Istovremeno, potrebno je istaći da u demokratiji mora postojati pravo da se pojedinac ili organizacija zaštite od kleveta. Svako ima pravo da se zbog toga obrati ili pojavi pred sudom. Ali "slep" tužbe karakteriše znatna odšteta koju jedna organizacija učestalo zahteva od istih ili sličnih medija i novinara. Dakle, Reporteri bez granica se ne protive postupcima čija je svrha zaštita od klevete. Protivimo se "slep" tužbama i visokim odštetnim zahtevima u presudama koje bi mogle biti izrečene novinarima. Ti mehanizmi se često primenjuju protiv novinara koji su na meti fizičkih napada. Na primer – Dafni Karuana Galicija, novinarka koja je ubijena na Malti, suočavala se sa više od 40 tužbi takve vrste. Dakle, očigledno je komplementarno oružje moćnih pojedinaca za ućutkivanje novinara.

Glas Amerike: Brojne države bile su na meti kritika zbog odnosa njihovih vlasti prema novinarima tokom pandemije Kovida 19. Da li je u tom smislu u Srbiji bilo nekih poboljšanja?

Salaj: Novinari širom sveta delom su izbegavali da izveštavaju sa terena, da se sastaju sa svojim izvorima, slobodno rade i cirkulišu - što su često bila legitimna ograničenja imajući u vidu krizu koju je izazvala pandemija. Međutim, bilo je i onih koja su neligitmna. Nažalost, Srbija pripada grupi

država koje su blokirale novinarstvo. Tri četvrtine zemalja širom sveta su delimično ili u potpunosti to učinile pod izgovorom krize. U Srbiji govorim o slučaju Ane Lalić, novinarke Nove RS, koja je brutalno privedena u svom domu i provela noć u zatvorskoj ćeliji, samo zbog izveštavanja suprotstavljenom uredbi Vlade Srbije - koja je ubrzo povučena. Posle toga trpela je uznemiravanje… Šteta je pričinjena. To su činjenice uzete u obzir prilikom rangiranja Srbije, a bilo je još nekoliko novinara uhapšenih tokom krize.

Glas Amerike: Šta je potrebno učiniti da bi život i rad novinara u Srbiji bio bezbedniji?

Salaj: Verbalni napadi političara, kompanija, moćnih pojedinaca moraju prestati. Potrebno je da novinari i novinarstvo budu kritikovani, ali jasna je razlika između kritikovanja i targetiranja, a toga smo previše već videli u Srbiji. Potrebno je da se okonča institucionalno uznemiravanje. Poput slučaja provere bankovnih računa i proizvoljnih hapšenja u Srbiji. Važno je boriti se

protiv nekažnjivosti. Slučajevi nasilja nad novinarima moraju se brzo istražiti, a novinari moraju biti zaštićeni. U suprotnom, produbiće se već postojeća autocenzura. Takođe, potrebna je veća transparentnost u raspoređivanju državnih sredstava medjima i to treba činiti pravednije. Konačno, Srbiji su potrebne efikasne i transparentne regulatorne institucije. Nažalost, srpske vlasti trenutnu krizu iskoristile su za blokadu novinarstva. Nema boljeg pokazatelja koliko nam je novinarstvo potrebno kao vakcina protiv dezinformacija u trenutnoj krizi uzrokovanoj pandemijom koronavirusa.

Glas Amerike: Crna Gora nalazi se na 104. mestu izveštaja Reportera bez granica od ukupno 180 zemalja. Ima li u toj zemlji konkretnih poboljšanja?

Salaj: Stanje slobode medija u rnoj Gori se pogoršalo. Možda je bilo neke nade u promene koja je povezana sa ishodom parlamentarnih izbora i povlačenjem sa vlasti partije koja je na toj poziciji bila 30 godina. Međutim, i dalje iščekujemo rezultate. Postoji jedan slučaj koji nas preokupira, novinara Jove Martinovića, koji je žrtva sudskog postupka zbog čega je u zatvoru proveo dug vremenski period u poslednjih nekoliko godina.

Glas Amerike: Šta su izazovi koji uzrokuju blokadu uspostave većeg stepena medijskih sloboda u Crnoj Gori?

Salaj: Državne institucije nedovoljno štite novinare. Oni su maltretirani, a u 2020. uočili smo priličan broj samovoljnog hapšenja. Istrage napada na novinare su spore - što vidimo na primeru Olivere Lakić. Sa druge strane, nezavisnost javnog servisa je takođe upitna. Stranka koja je bila na vlasti i

dalje ima značajan uticaj u tom mediju. Postoji i novi zakon o informisanju, usvojen prošle godine, koji ugrožava tajnost izvora novinara. I tu je i najdrastičniji slučaj Jove Martinovića koji je 2021. osuđen na godinu dana zatvora i odbijena mu je žalba na tu sudsku presudu. To je veoma loša vest za slobodu medija. Reporteri bez granica i druge organizacije koje se zalažu za medijske slobode nastaviće svoju borbu dok Martinović ne bude oslobođen optužbi koje su neutemeljene. Jer verujemo da se radi o izvrsnom novinaru, koga je potrebno braniti, a ne goniti.

Glas Amerike: Da li bi Crna Gora, kao najnapredniji kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, trebalo da u oblasti medijskih sloboda bude usklađenija sa kriterijumima Unije?

Salaj: Definitivno je potrebno da Crna Gora pospeši stanje u oblasti slobode medija ukoliko želi da pristupi Evropskoj uniji. Naravno, to ne bi trebalo da bude jedini razlog, ali to jeste uslov. Ne mogu da zamislim situaciju u kojoj bi Jovo Martinović bio osuđen i nalazio se u krivičnoj evidenciji i da se zemlja istovremeno integriše u EU. Nažalost i Unija ima problema sa slobodom

medija - što pokazuju slučajevi Mađarske ili Bugarske. Institucionalno i zakonodavno okruženje za novinare u Crnoj Gori je nepovoljno, mnoštvo je napada na njih i potrebne su korenite promene da bi se integrisala u Evropsku uniju - gde joj je mesto.

Glas Amerike: Da li nova crnogorska Vlada pokazuje iskrene namere i volju za promociju i očuvanje slobode medija?

Salaj: Nove crnogorske vlasti imale su nekoliko komentara povodom Indeksa slobode medija Reportera bez granica. Ministarka Tamara Srzentić (zadužena za javnu upravu, digializaciju i medije, prim.nov) rekla da je Vlada svesna problema i radi na njihovom prevazilaženju. Nekoliko obećanja dato je posle izbora i drago nam je što u Crnoj Gori ima znakova nade. Ali vreme je da se pređe sa reči na dela. Pošto uvidimo konkretne poteze možemo reći da su izražene namere bile iskrene.