BEOGRAD - Generatori nasilja u društvu su u politici, a mediji su samo posrednici – jedna je od osnovnih poruka sa skupa koji je u ponedeljak održan u beogradskom Medija centru. Nakon dve velike tragedije koje su se dogodile prethodnih nedelja, tema nasilja je postala jedna od prioritetnih u Srbiji, a kako je ocenio sociolog Jovo Bakić, kad je država nepravedna pravo na pobunu je obaveza građana.
Podsećajući na devedesete godine prošlog veka on je spomenuo nekoliko imena koja su kroz medije manipulisali građanima Srbije – od Dušana Mitevića i Slobodana Vučetića, do Živorada Minovića i Hadži Dragana Antića.
“To su novinari koji su postali posrednici u sejanju mržnje i medijskog nasilja, ali generatori mržnje i nasilja su nalazili naravno u politici, u političkoj sferi. Pa onda, setite se Arkana, setite se Šešelja – taj skupštinski život je bio civilizovan dok Vojislav Šešelj nije ušao u skupštinu i zapravo napravio od nje jedan brlog. Na taj način su polako razarane ustanove i kada je taj režim pao 5. oktobra zbog toga što nije priznao rezultate izbora, morali su ljudi da izađu na ulice i sami da pribegnu nasilju. Jer kada je država nepravedna, pravo na pobunu je obaveza građanina”, rekao je Bakić i ocenio da je režim Slobodana Miloševića tada postao talac mafijaša.
Your browser doesn’t support HTML5
Jovo Bakić o medijima kao posrednicima u sejanju mržnje i nasilja
Po njegovim rečima, u Srbiji su danas kriminalci vlasnici medija i televizija sa nacionalnom pokrivenošću i zbog toga su građani i društvo izgubili kompas, smatra Bakić.
Sociolog Dalibor Petrović je rekao da je nekima u Srbiji bila potrebna ogromna tragedija da bi shvatili ono što nam se događa.
I za to, smatra on, postoje dva moguća objašnjenja – ili da u našim institucijama sede nestručni, nezainteresovani ljudi, ljudi koji su zapravo došli na određene pozicije zato što su umesto stručnosti demonstrirali jednu vrstu poltronstva i zahvalnosti za pozicije na kojima su se našli.
“Ili se radi o jednoj vrsti svesnog zanemarivanja ovog društva i njegovih potreba. što pre svega možemo da vidimo sada u instrumentalizaciji ove krize”, smatra Petrović i naglašava da su mnogi naseli na spin da su se tragedije koje su nedavno dogodile u Srbiji posledica digitalnog nasilja.
Ne propustite: Protest sindikata: Prosvetni radnici ne mogu sami da rešavaju probleme“Zar nam se ovo zaista desilo zbog neke dece koja daju lajkove ovome ili onome? Nije naravno, uzroci su dublji i mi zapravo ovde možemo da vidimo da mi nemamo institucije koje su tu i koje treba da rade svoj posao za društvo, već te institucije služe i svrha su same sebi i udomljavanju onih koji tu dolaze iz različitih klijentelističkih aranžmana”, rekao je Petrović i dodao da građani imaju percepciju da su institucije otuđene i da ne rade posao koji bi trebalo da rade, da ih opasnost vreba na svakom koraku i da ih niko neće zaštiti od tih opasnosti.
Profesor socijalne psihologije Dragan Popadić je rekao da su građani Srbije posle ovih događaja ugledali fabrike nasilja koje danonoćno rade, a od kojih su najistaknutiji bili mediji.
Kako je rekao, u medijima postoji nekoliko oblika nasilja – od izveštavanja o nasilju, do takozvanog izmaštanog nasilja iz filmova, serija, kompjuterskih igrica. Ali to, po njegovim rečima, nije nasilje koje mediji direktno vrše.
Your browser doesn’t support HTML5
Dragan Popadić o oblicima nasilja u medijima
“Treći oblik nasilja je onaj koje mediji vrše. Ovo nasilje naravno nije fizičko nasilje, već se pre svega sastoji u jeziku mržnje. Mediji sami emituju jezik mržnje, preko njih se drugi ljudi ponižavaju, vređaju, preti im se. Primera za to je previše – dovoljno je pogledati samo naslovne strane medija Kurira, Informera i sličnih tabloida, pogledati Pink i Hepi. Kako ljude koji su roditelji dece, koji imaju prijatelje, kako voditelji tih emisija, njihovi komentatori vređaju, ponižavaju, govore da su lopovi, kriminalci, fašisti, izdajnici, strani plaćenici, hijene”, naglasio je Popadić i objasnio da prikazivanje nasilja u medijima ima nekoliko efekata – od tendencije da i sami gledaoci postanu nasilni, do svakodnevnog navikavanja na nasilje.
U slučaju medija, kao i u slučaju automobila koji je izazvao nesreću, krivica lako može da se pripiše medijima, a ne onome ko ga primenjuje. Ne treba hapsiti automobil, već onoga ko je upravljao, kaže Popadić.
“Ako kažemo da je Pink uradio to i to, mi previđamo da postoji onaj ko je nevidljiv, koji vozi taj automobil koji će me ubiti, i koji je u stvari i opasan. Tako je isto sa medijima”.
Kako smatra profesorka Pete beogradske gimnazije Violeta Kecman nakon dve tragedije u Srbiji vrlo se čuje rečenica, pa i među njenim učenicima - da su svi krivi i odgovorni za ovo što se dogodilo.
Ne propustite: U Srbiji zvanično predato više od 13.000 komada oružja, među njima i raketni bacači“Ne objavljuju svi roditelji fotografije svoje dece na društvenim mrežama, ne objavljuju svi izdavači knjige koje odgovaraju mejnstrimu, ne rade svi nastavnici u školama u skladu sa onim što odgovara aktuelnim obrazovnim politikama i narativu nezameranja. Ne rade svi naučni radnici tako da budu dopadljivi sistemu i ne razmišljajući o svojoj etičkoj poziciji. Dakle, ima nas zaista mnogo i ja verujem da društvo nije izumrlo upravo zbog toga što nisu svi krivi”, rekla je Kecman i naglasila da se nesreća svima desila, ali da nisu svi krivi za nju.
To pokazuje da nema kritičkog mišljenja, tu je podbacilo i obrazovanje jer je jedan od najvažnijih zadataka prosvetnog sistema upravo razvijanje kritičkog mišljenja, rekla je Kecman i upozorila da su učenici upravo budući glasači koji će se buniti ili se neće buniti.