ČIKAGO - Behidin Pirić nikad nije dobio priliku da upozna svog dedu po majci.
Stanovnik Sent Luisa u Misuriju je 2009. godine primio telefonski poziv iz svoje rodne Bosne, tokom kojeg su ga informisali da su posmrtni ostaci njegovog dede pronađeni u masovnoj grobnici i da su mu ruke bile vezane iza leđa bodljikavom žicom. Imao je i dve rane od metka u predelu potiljka.
“Trebalo je da kažem svojoj majci, koja se vratila kući s posla da su pronašli njenog oca, što nije bilo nimalo lako”, kaže 28-godišnji student.
Pirićev deda je jedan od više od 8.000 bosanskih muslimana - uglavnom muškaraca i dečaka, koji su ubijeni u Srebrenici tokom rata u Bosni.
“Genocid u Srebrenici dogodio se u julu 1995. godine i bio je početak katastrofalnog odlaska više generacija porodica bosanskih muslimana”, kaže Ida Sefer, predsednica Bosansko-američkog centra za genocid i obrazovanje, sa sedištem u Čikagu, u odgovoru na pitanja Glasa Amerike putem imejla.
Ne propustite: Selma Jahić: Priznanje genocida potrebno za pomirenje i poverenje Bošnjaka i SrbaKako kaže, bosanski Srbi su mučili, vršili seksualne napade, formirali koncentracione logore, logore za silovanje, sprovodili etničko čišćenje i ubijali bosanske muslimane tokom tri godine rata, od kada je Bosna 1992. proglasila nezavisnoist od bivše Jugoslavije.
U subotu, 11. jula, obeležava se 25. godišnjica masakra u Srebrenici. Četvrt veka kasnije, za preživele, ali i druge Bosance, i dalje je veoma teško da govore o užasima kroz koje su prošli.
“Nikad nećemo zalečiti rane. Naš gubitak je toliko ogroman da se nikad nećemo oporaviti, posebno moja generacija”, kaže Senada Pargan, koja je preživela Srebrenicu.
“Dvadeset-pet godina kasnije, još tragamo za svojim voljenima”.
ARHIVA - Rođake žrtava na groblju u Potočarima 10. jula 2019. (Foto: AP)
Pargan danas živi u Lensingu, u saveznoj državi Mičigen, gde se doselila 2001. Imala je 17 godina kada je Srebrenica pala u ruke srpskih snaga, a kuća joj je uništena. Tokom telefonskog intervjua je plakala, dok je pričala kako je izgubila 99 članova porodice, među kojima ujake i stričeve, kao i komšije, prijatelje, školske drugove.
Kako kaže, tragedija je dodatno uvećana dugim periodima kada meštani nisu imali pristup hrani i lekovima.
Pobegla je u obližnje selo Potočari, u kojem se danas nalazi Memorijalni centar posvećen genocidu u Srebrenici i groblje žrtava. Te, 1995. godine, Potočari su poslužili kao utočište muslimanima iz drugih delova Bosne.
Pargan je inicijalno bila razdvojena od svojih roditelja i brata, ali je kasnije uspela da se spoji sa svojom porodicom. Noć 12. jula 1995. opisuje kao jednu od najbolnijih.
“Odvodili su ljude i ubijali ih i mučili”, kaže ona i dodaje:
“Bilo je tiho, ali mogli smo da čujemo vrištanje kad god su mučili nekog negde u našoj blizini”.
Pargan je napisala dve knjige: "Čežnja za tišinom" 2011. i “Tama srebrne svjetlosti” 2015. godine, obe sačinjene od pesama i priča posvećenih ljudima koje je volela ili situacijama s kojim se suočila tokom rata.
“Postoji ta jedna priča koju i dalje ne mogu da napišem i ne znam ni da li ću ikada moći”, kaže Senada.
Ne propustite: Inicijativa mladih odala počast žrtvama u Srebrenici, kontramiting razdvajao kordon policije
Ta priča je o jednom od njenih najboljih prijatelja, koji je ubijen kada je pokušao da ukrade hranu iz obližnjeg srpskog sela da bi je nahranio. U tom trenutku, Pargan nije ništa jela devet dana.
Porodica Pirić doselila se u Ameriku 2000. i sada živi u Sent Luisu, gradu sa najvećom bosanskom zajednicom u SAD. Behidin studira istoriju na Univerzitetu Misuri, ali je i pripravnik na Projektu bosanskog sećanja na Fontbon univerzitetu u Sent Luisu.
Ideja te inicijative je da se zabeleže kultura i iskustva preživelih genocida iz Bosne, tako što će se sačuvati intervjui, knjige, pisma i fotografije.
Rat u Bosni već je počeo kada se Pirić rodio u Srebrenici 1992. Najranije sećanje mu je odlazak iz Tuzle, trećeg najvećeg grada u Bosni, zajedno sa roditeljima i braćom, kada se rat završio Dejtonskim sporazumom, na koji su potpis u novembru 1995. godine stavili predsednici Bosne, Srbije i Hrvatske.
“Sećam se da sam bio na kamionu Ujedinjenih nacija i video vojnike i druge ljude”, priseća se Pirić.
“Posle toga, sećam se obnove zemlje, tenzije su bile na visokom nivou u gradu u kojem sam živeo posle rata. Verske tenzije, etničke tenzije”.
Pirićev otac je ranjen tokom rata u eksploziji mine, zadobio je povredu noge, dok je obrađivao zemlju. Pored svog dede po majci, Pirić je izgubio baku po majci, ujaka i kako kaže "bezbroj rođaka”.
Kao i Senada Pargan, on kaže da ni on niti njegovi roditelji još ne uspevaju da se oporave od tragičnih događaja u Srebrenici, iako je prošlo 25 godina.
“Kada se vratim u Srebrenicu, u memorijalni centar, osećaj je čudan”, kaže Behidin.
”Postoji taj osećaj straha od nečega što sledi. Digne mi se kosa na glavi, naježim se. Teško je”.
Pričanje priče o Srebrenici iznova budućim generacijama i očuvanje sećanja na one koji su izgubili život postala je misija bosanske zajednice u SAD.
“Sećanje na 8.372 žrtve i njihove porodice je važan deo sprečavanja genocida u budućnosti, a znači i kao davanje glasa preživelima”, objašnjava Ida Sefer i zaključuje:
“Slušanje svedočenja preživelih, čitanje priča o njihovim voljenima, humanizovanje ljudi koji su ubijeni, sve je to deo sećanja”.