Demokrate uglavnom podržavaju postignuti dogovor, dok se republikanci skoro listom protive. Međutim, na nedavno održanom panelu u uticajnom, vladinom Atlantskom savetu, admiral Džejms Stavridis, bivši komandant NATO-a u Klintonovoj administraciji, i Stiven Hedli, savetnik za nacionalnu bezbednost u administraciji Ronalda Regana i Džordža Buša mlađeg, složili su se da je dogovor manjkav.
Stavridis je izneo tri strateška argumenta zbog kojih smatra da sporazum ne obuhvata sve potrebne elemente za njegov uspeh.
“Prvo, Iran će vrlo brzo moći da koristi više od 100 milijardi dolara sredstava, koja su pod režimom sankcija, bila zamrznuta. Tolika suma dovoljna je da podstakne stopu ekonomskog rasta od 6-8 odsto. Znamo da iranski vojni budžet danas iznosi oko 30 milijardi dolara. Radi poređenja, zamislite šta bi značilo da naš godišnji vojni budežt od 600 milijardi dolara preko noći ima pristup fondu od 2 hiljade milijardi dolara. Istina postoji i kontra-argument da će Teheran ta sredstva upotrebiti pre svega za oporavak ekonomije, što je predsednik Hasan Rohani javno obećao. Ja se tome nadam i možda će tako i da bude, ali ostaje činjenica da će režim imati na raspologanja ogromne rezerve.”
Situaciju treba takođe staviti u širi istorijski kontekst, tvrdi Stavridis.
“Za nas Amerikance, Iran predstavlja prosečnu regionalnu silu na Bliskom istoku. Međutim, ne treba izgubiti iz vida da Iranci sebe smatraju naslednicima ogromnog sofisticiranog carstva - Persije, koja je svojevremeno vladala nad 80 odsto evropskog stanovništva. Nisam uveren da će Iran odustati od širenja svog uticaja ne samo u regionu, već na globalnoj sceni i u tom cilju koristiti sve svoje potencijale, uključujući formacije kao što je libanski Hezbolah. Mislim da Iran neće dugo ostati samo regionalni izazov.”
Stavridis nastavlja:
“Potrebno je sagledati posledice nuklearnog dogovora na položaj naših regionalnih saveznika. Čuli smo šta izraelski premijer Netanjahu misli, kao i saudijsko negodovanje. U opasnost je dovedena bezbednosna struktura koju smo dugo gradili u regionu.”
Stiven Hedli ističe da je Bela kuća počela pregovore sa jednim, a završila sa drugim - teže ostvarivim ciljem.
“Predsednik Obama je na početku, pre pet godina, rekao da nam je glavni cilj da Iran ne može da ima kapacitete za proizvodnju nuklearnog oružja. To podrazumeva ukidanje centrifuga i tehnologiju za obogaćivanje uranijuma, neophodnog za atomsko oružje. U međuvremenu, cilj je zamenjen u stvaranje uslova u kojima Iran ne može da proizvede bombu u roku sledećih 15 godina, što bi nam ostavilo dovoljno vremena da reagujemo ukoliko pokušaju da je prave. Cilj je tako postao neuhvatljiviji i mnogo je teži da se ostvari.”
Hedli, navodi svoje iskustvo kao jednog od pregovarača sporazuma o kontroli naoružanja sa Sovjetskim Savezom:
“SAD se već decenijima bave verifikacijom strateškog naoružanja. U sovjetskoj eri bilo je jednostavno, jer su predmet provere bile rakete, podmornice, bombarderi. U slučaju Irana inspekcije treba da verifikuju procese. Da li Iran radi nešto izvan dozvoljenog programa, da li krije centrifuge, kolike su zalihe obogaćenog uranijum? Smatram da je mnogo je lakše verfikovati predmet zabrane, nego verifikovati da li se neko pridržava restrikcija i limita.“
Na kraju skupa, dvojica istaknutih poznavalaca američke vojne bezbednosti, donekle su se ogradila iznoseći da još nisu upoznati sa svim detaljima 150 stranica postignutog nuklearnog dogovora.