Globalna ekonomska kriza koja je izbila 2008, nagnala je Sjedinjene Države da stvaraju veći prostor za delovanje u međunarodnim finansijskim institucijama, zemaljama u ekonomskom usponu kao što su Kina, Indija i Brazil. Međutim, ta nova multilateralna spoljna i ekonomska politika administracije predsednika Obame stavila je na ozbiljnu probu čvrstinu transatlantskih veza.
Sve učestalije razmirice između atlantskih saveznika na planu međunarodne privrede došle su do punog izražaja na nedavnoj konferenciji na tu temu. Skup je finansirala Evropska komisija, a organizatori su bili prestižni vašingtonski Institut Peterson za međunarodnu privredu i „Brojgel“, ugledni vodeći istraživački centar u Evropskoj uniji.
Konferencija održana u Institutu Peterson, bila je namerno fokusirana na pitanja od globalnog ekonomskog značaja oko kojih se već mesecima spore transatlantski partneri: restruktuiranje međunarodnih finansijskih institucija, nova globalna finansijska regulativa, problem rastućih javnih dugova i budžetskih deficita bogatih zemalja, kao i globalno zagrevanje
Bergsten: Izvršiti pritisak na Kinu
Direktor Instituta Peterson, Fred Bergsten, koga je predsednik Obama nedavno imenovao za člana predsedničke Uprave za spoljnotrgovinske pregovore osvrnuo se na, kako je rekao jedno od najtežih spornih pitanja - prezastupljenost evropskih zemalja u međunarodnim finansijskim institucijama, posebno Međunarodnom monetarnom fondu.
„Sekretar za finansije, Timoti Gajtner je u govoru prošle srede prvi put eksplicitno povezao obezbeđivanje veće uloge Kine u MMF-u, sa saradnjom Pekinga u pogledu kursa kineske valute juana. Mislim da je to sada američka zvanična pozicija. To se sada nadovezuje na spor između SAD i Evrope oko toga ko je previše odnosno nedovoljno zastupljen u MMF-u“, Bergsten.
Krajem prošlog meseca Međunarodni monetarni fond je predložio povećanje glasačke kvote koja bi obezbedila Kini drugo ili treće najvažnije mesto u fondu. Sadašnja glasačka kvota evropskih zemalja zajedno sa Evropskom unijom, iznosi više od 32 odsto, a američka više od 17,6 odsto.
Drugi spor, koji se pretvara u pravu transatlantsku konfrontaciju, odnosi se na vrednost kineske valute juana, ili renminbija.
Bergsten je kritikovao nespremnost Evrope da podrži američki pritisak da Kina revalvira svoju valutu:
„SAD, uključujući Kongres, očigledno žele multilateralni pristup odnosno da rešenje za taj problem bude nađeno u saradnji sa MMF-om, Grupom G-20, pa čak i sa Svetskom trgovinskom organizacijom. Ali, prethodno treba ostvariti čvrstu koaliciju koja će vršiti pritisak na Kinu da izmeni svoju monetarnu politiku. Međutim, na nedavnom sastanku upravnog odbora MMF-a, samo je nekoliko evropskih zemalja podržalo američku poziciju.“
Bergsten je upozorio da ukoliko Evropa ne bude stala uz Sjedinjene Države, Vašington će problem rešiti unilateralno, što bi moglo da nanese štetu evropsko-američkim ekonomskim vezama.
Žan Pisan-Feri, direktor evropskog istraživačkog centra „Brojgel,“ je, međutim, ustvrdio da je evropska strana spremna za dogovor, ali da traži recipročne korake američke strane.
„Sada je glavno pitanje da li ćemo dovoljno brzo izvršiti preraspodelu moći u Međunarodnom monetarnom fondu. Na ovom skupu smo ustanovili da se svi slažu da je potrebno povećati kvotu za Kinu. Međutim, stigli smo do toga da SAD traže da se Evropa odrekne dela svoje glasačke kvote, a Evropa uzvraća predlogom da i Amerika učini slično.“
Evropljani traže da se Sjedinjene Države odreknu veta u MMF-u. Međutim, takvu odluku može da donese jedino američki Kongres, što većina eksperata smatra skoro nemogućim.
Mandat sadašnje upravnog odbora MMF-a ističe krajem oktobra, a početkom novembra zemlje članice G-20 će ponovo da razmotre preraspodelu glasačkih kvota na sastanku u Seulu, u Južnoj Koreji.