(Gornji red: s leva na desno: Zolio Savedra, 56 godina, iz Folsoma u Kaliforniji; Lila Šnajder iz Gudjira u Arizoni; Šon Grifin, 61, iz Harisburga u Pensilvaniji, Darlin Pul, 61, Pueblo, Kolorado; Elizabet Bendes iz Bej Sitija u Mičigenu. Drugi red: dr Džon Karter junior, 85 godina, Pokipsi, država Njujork; Rozalind Andervud, 55, Luivil, Kentaki; Čarli Korel, 10, Steten Ajlend, Njujork, Alison Džensen, 27, Bafalo, Njujork; Bob Mekdonald, 76, Livingston, Louizijana. Treći red: Džej Džej Boutmen, 9, Vernon, Teksas; Majkl Bjanko, 63, Savana, Džordžija; Hjui Lajtner, 73, Četanuga, Tenesi; Tina Vilkerson, 58, Smirna, Teksas; Sendi Darsono, 53, Kolton, Kalifornija).
Brojevi su se stalno povećavali.
Sve više ljudi je umiralo od Kovida 19. Prošlog marta, Aleks Goldstin je bio umoran i otupeo od statistike koja se pojavljivala u medijskim naslovima.
“Imao sam osećaj da celom narativu nedostaju emocije i humanost, i da je neophodno da se oni vrate u celu priču", kaže konsultant za komunikacije koji živi u Bostonu.
Goldstin je otvorio nalog na Tviteru posvećen odavanju pošte umrlima, nazvan Lica Kovida.
“U početku, taj nalog je za mene bilo sredstvo da obradim, procesujem gubitak života koji se dešavao pred nama, da pričama o umrlima, njima dam lice i ime", objašnjava Goldstin. "Brzo sam uvideo da postoji mnogo ljudi koji su tražili sličan način da se intimno povežu sa traumom i gubicima koje smo trpeli".
Ako prođete kroz nalog Lica Kovida, videćete nasmejana lica i priče o njima, pune ljubavi.
To je 90-godišnji Hju Gilis iz mesta Kejti u Teksasu, koji je bio "najplemenitiji, najizuzetniji čovek". 53-godišnji Ričard Vilijams iz Njuport Njuza u Virdžiniji - "vredni radnik koji je voleo da čini dobro svojim bližnjima i zajednici." 58-godišnja Dora Kantu iz Pasadene u Teksasu biće upamćena po osmehu i pristupu životu koji bi "obasjao svetlom sve u njenoj blizini".
Kratki osvrti na život i kvalitete ljudi koji su podlegli bolesti pružaju utehu porodicama koje nisu mogle da svoju tugu izraze kroz tradicionalne rituale sahrana i komemoracija zbog restrikcija uvedenih zbog Kovida. Nalog "Lica Kovida" postao je destinacija na internetu gde šira američka zajednica može da zajedno tuguje.
“Tu shvatite da niste sami, da postoje stotine hiljada ljudi u istoj situaciji", kaže Karen Nasemebeni, rediteljka iz Bostona koja je izgubila supruga Stivena Ričarda od Kovida 19 u martu 2020. "To je kao da stojite na groblju i gledate nadgrobne spomenike oko sebe i pomislite - pa, nisam sama".
Goldstin kaže da je podelio 5.000 priča od kada je otvorio nalog "Lica Kovida." Neke priče su mu dostavili članovi porodica, druge je sam Goldstin pronašao preko različitih izvora. Zahvaljujući nalogu, koji prati 150.000 ljudi, on kaže da je počeo da bolje razume sopstvenu zemlju i njene građane.
“U svojim najtežim trenucima, ljudi su neverovatno plemeniti i ranjivi i dostojanstveni i podele sa vama uspomene za koje mislite da niste ni dostojni da ih čujete", dodaje on.
“Takođe me je to podsetilo koliko je lepo i kompleksno američko iskustvo, i koliko je raznovrsna naša zemlja. Ovo je neobičan način da upoznate svoju zemlju, ali vas te priče uvode u svaki veliki ili mali grad širom Amerike, i mnogo toga naučite".
Goldstin je iznenađen što su "Lica Kovida" jedno od retkih mesta gde se na nacionalnom nivou odaje pošta više od 529.000 izgubljenih života u SAD. Smatra da je zemlja u celini odložila proces tugovanja i prevazilaženja traume koju je donela pandemija, pošto naciji nije bilo omogućeno da žali kao zajednica.
“Svakako se nadam da ćemo moći da bar deo pažnje posvetimo ljudima koje smo izgubili, koji zaslužuju da im se oda počast", kaže on. "Ne znam da li ova zemlja ima kapacitet da se vrati unazad i procesira to što se dogodilo, ili ćemo samo da insistiramo na tome da idemo napred, na način koji veoma guši i suzbija naša osećanja".
Do tada, Goldstin je rešen da nastavi da bude očevidac nacionalne tragedije koja je i dalje u toku.
“Ako dajemo lice i ime tim brojkama, to je, na jedan mali način, ujedno i zahtev da se prizna odgovornost", primećuje on. "Jer mislim da svaka od ovih pojedinačnih priča postavlja veće pitanje o tome šta su naši lideri mogli da urade da zaštite ove ljude. Kakve smo odluke mogli da donesemo da ih zaštitimo. I kakvu odgovornost imamo jedni prema drugima, unutar svojih zajednica, da vodimo računa jedni o drugima".