Peđa Vranaševeć je umetnik koji je svojim stvaranjem pokrio verovatno sve umetničke forme, on je kompozitor, arhitekta, multimedijalni umetnik, muzičar, dizajner … Ono po čemu ga svi pamte je grupa Labaratorija zvuka koju je osnovano sa bratom Mladenom 1978. godine, koja je muzički, tekstualno ali i vizuelno bila nešto potpuno drugo, novo i alternativno na ondašnjoj sceni.
Takođe su komponovali muziku za televiziju i film, između ostalog Priče iz nepričave (1983. godina) i Fazoni i fore (1993. godina).
Snimio je muziku za preko stotinu pozorišnih predstava i više od dve stotine filmova i TV serija. Tokom studija athitekture u Beogradu bio je i član sastava The Best Nothing, a po povratku u Novi Sad radio je kao filmski kritičar u studentskom listu “Index”, te kao filmski urednik na Tribini mladih. Paralelno s muzikom, bavio se i konceptualnom umetnošću u grupi KOD, s kojom je nastupio na Sedmom bijenalu mladih umetnika u Parizu (1971). U avgustu 1984. godine u londonskom teatru Instituta savremenih umetnosti, izveo je svoj muzičko-scenski spektakl “Uzjahati konje Svetog Marka”.
Malo je poznato da je 60-tih godina prošlog veka iskazivao svoje nezadovoljstvo i protestvovao ispred američke ambasade u Beogradu, te me možda zato i začuđeno pita preko telefona da li kao novinar Glasa Amerike zaista hoću da uradim intervju sa njim. Zbog bolesti odbija da se pojavi pred kamerom, ali njegove odgovore prenosimo u potpunosti, onako kako ih je i prezentovao – u svom stilu.
Šta danas najviše zamerate američkoj spoljnoj politici? Koja je razlika između 60-tih godina i danas?
DANAS , ne zameram američkoj spoljnoj politici ništa posebno. Ona je takva, kakva je odavno. Osvestio sam se politički 1963. godine u Engleskoj, kada sam imao 17 godina i kada me je moj domaćin Martin Wilison vodio na antiratne skupove. Na moje pitanje o britanskoj spoljnoj politici odgovorio je : Mi nemamo svoju ni domaću ni spoljnu politiku.
MI SMO JEDAN VELIKI AMERIČKI NOSAČ AVIONA!
By the way, onaj znak, koji podseća na Mercedesov, svi pogrešno zovu «PEACE». On je to vremenom postao, ali mu je oiginalni naziv CND. Campaign for Nuclear Disarmament.
(Kampanja za nuklearno razoružanje) UTOPIJA ? – verovatno, ali ne treba zaboraviti slogan iz 1968.: BUDIMO REALNI , TRAŽIMO NEMOGUĆE!
Peđa Vranešević, umetnik, Foto: Nebojša Milijašević
Kako vam izgledaju politike drugih zemalja danas u svetu? Protiv koga se danas bunite i da li se bunite?
Nikako i svakako. Desnica je svuda u usponu. Bahate se , daju neodgovorne izjave, prostaci.
Šezdesetih godina prošlog veka bilo je nepristojno biti desničar . Ako je neko to i bio ko zmiija je noge krio. Intelektualna elita je manje više bila liberalnih shvatanja i svrstavala se uz anarhiste , socijal-demokrate , komuniste, zelene ...
Žan Lik Godar je postao maoista. Folker Šlendorf – anarho-komunista, Peter Handke zna se.
Bertoluči, Pazolini komunjare. Komesar Venecijanskog Bijenala Akile Bonito Oliva – komunista ... Postoji slatka priča : Došao Prefekt pariske policije kod Šarl De Gola i kaže :
Moraćemo da uhapsimo Žan Pol Sartra. Deli letke, podržava studente . Ne dolazi u obzir odgovara mu De Gol. Francuska ne hapsi svoje Voltere ! ( Maj '68. ) Nekada su i desničari bili pristojni. A ne ko ovi sada : BUSAJU SE U GRUDI KO JE NETOLERANTNIJI I MILITANTNIJI.
Kako vam izgleda politička situacija u Srbiji danas?
Televizor nemam. Novine ne kupujem. Gledam na kompu BBC, a tamo ništa ne javljaju o događajima iz Crne Rupe.
Od svojih radova – koji mislite da je ostao najprepoznatljiviji? Da li danas stvarate ili ne?
Izdvojili su se SKAKAVAC i ZABORAVLJENA DRAGA. Mada sam na You Tubu naleteo na komentar za LEPO TELO ( Oj Jelo , Jelo ) : „E , ovakve kreativnosti više nikad neće biti na ovim prostorima“ . Stariji vole i DOK VAM JE JOŠ VREME. Imam sledbeništvo malo ali odabrano.
Svaki dan sednem za kompjuter i snimim bar jednu numeru. Posle kad snimim video kačim na You Tube . Nisam oduševljen načinom na koji oni plasiraju sve i svašta, ali dok ne saznam za neku iztančaniju platformu ...
Kako vam izgleda situacija u umetnosti u Srbiji danas?
Umetnost i kada je najapstraktnija, uvek je ogledalo društva. Umetnost u Srbiji izgleda kao i život u Srbiji.
Da li umetnici treba da se bave politikom? Da li se umetnici danas, za razliku od Titovog doba, ponižavaju? Zašto?
Umetnici i političari su braća starozavetna (citat - Slobodan Tišma). Izprepletene su im sudbine. Tako je bilo oduvek i tako će se nastaviti. Umetnici (najčešće) povlađuju moćnicima, ali ima i situacija kada dođe do nesporazuma.
To ne mora biti loše po umetnike. Danilo Kiš kaže: Cenzura je jako dobra (sic !). Primorava te da se služiš metaforama i alegorijama. Pisci na zapadu mogu da napišu što god im padne na pamet. Niko se neće uzbuditi. Istočnoevropski i centralnoevropski stvaraoci stavljaju glavu u torbu i takva situacija ih tera da pažljivo biraju reči, note, crteže. Kako je moćna ta umetnost, kad se vlast plaši efekta, koji će proizvesti na publiku. Padom Berlinskog zida nestalo je i cenzure. Sada i ovde može da se pljuje po vrhu države, a glava opstaje na ramenima.
Čije stvaralaštvo među umetnicima danas zaslužuje vašu pažnju i koga pratite?
Pratim Iggy Pop-a. Upravo mu je izašao najnoviji album. Pratim i Krisi Hajnd. Njih oboje su rođeni Amerikanci, ali su se nastanili u Britaniji i tu teraju kera, zvanog Karijera. Zašto? To samo govori da je Amerika nepodesna za bilo koga ko voli da talasa. Što se tiče domaće scene, pratim rad mladih muzičara, koji su mi zdušno pomogli da uživo koncertno izvedem operu «NEMA ZEMLJA « - NO LAND ( na engleskom sve bolje zvuči ). Iskreno sam se obradovao kada sam video Vladu Rusa kako je postao «Lead guitar» jednog od najpopularnijih ukrajinskih bendova. On je to svojom muzikalnošću zaslužio. Pratim Voju Killo Killo Maleševa sa dva benda i dva bubnjara : Zokom i Rašom. Pa fenomenalna Mirjana Draganić sa svojim (kako ona kaže «masnim» ) kontra-altom. Za operu je nasnimila sve ženske vokale, tako da na pojedinim mestima zvuči kao mali devojački hor !
Kao šlag na torti tu je i KecKec, koji je umesto gitare svirao saksofon. Sve su to i kvalitetni autori, koji su se posvetili delu, kao da je njihovo. Pripomogle su i obe moje ćerke, tako da je to na kraju ispala porodična manufaktura (With a Big Help From My Friends). Namerno ne pominjem dve osobe, koje bi se naljutile ako bih ih pomenuo, ali bez kojih opere ne bi bilo. Zato, evo još jednog imena – Dragan Ambrozić, koji je omogućio premijeru u sali Amerikana Doma omladine Beograda.
Kao što već rekoh TV nemam, a slušam isključivo BBC 6 radio: mešana salata od muzike '50 ih , '60ih ,'70ih (akcenat na Punk i Novi Talas) sa recentnom muzičkom produkcijom alternativne provenijencije. Nisam primetio ništa iz tzv. Našeg regiona. Tako da sve i da hoću ne mogu da pratim.
Šta bi preneli kao poruku mladim umetnicima?
Mladi Umetnici!
Vi terajte SVOJE!
A Đavo će već
Da dođe po svoje
Da li se ljudi još uvek sećaju vaših hitova? Koliko su hitovi kao “Skakavac…” ili “Devica” bili ispred svog vremena?
Stariji se sećaju, a mladi uvek traže SVOJU muziku, modu, koja će biti negiranje prethodnih tendencija, tako da insistiraju na posebnosti svoga vremena, a ako im se i dopada nešto staro, ne bi priznali ni za živu glavu. Tako je to uvek bilo: Teddy Boys-50te, Mods&Rockers 60te, Punk-70te, New Romantics-80te, New Brit pop-90te ...
Mi smo uvek bili trend-seteri. Nismo sledili trendove. Vrlo rano smo počeli da koristimo elektroniku u radu na filmskoj muzici, tako da se to spontano prenelo i na rad grupe.
Mnogi kritičari rangiraju Devicu, kao najubojitiju stvar Laboratorije. Bili smo tačni u vremenu, samo što je Srbija poslovično kasnila, pa je ispadalo da idemo ispred svog vremena.
Zašto kod nas danas nema dobre filmske i televizijske muzike?
Zato što danas nema dobrih filmova i TV emisija. Govorimo o Srbiji. Braća Koen i Kventin Tarantino, Džim Džarmuš snimaju odlične filmove sa fenomenalnom muzikom. Čak i kinematografija Irana odnosi nagrade na svetskim festivalima. Muzika – egzotična. Ali u Srbiji je tako kako je.
Da li je umetnost još uvek go***o? I čemu služi umetnost danas?
Piero Manconi je spakovao (navodno) svoj izmet u konzervu i naslovio delo :
MERDA DE ARTISTA, KÜNSTLER SCHEISSE, SHIT OF ARTIST etc ...
Kupila je (čini mi se) Modern Tate Galerija iz Londona za 150 000 funti. Izbio skandal!
Zašto? Opšte je poznato da je umetnost go***o. Umetnik je velikim naporom izbacio delo iz sebe. Poetičniji kritičari bi rekli: IZNEDRIO.
Kupuju Manconijeve konzerve i kolekcionari. Jedan nije izdržao, pa otvorio.
Kad ono – gips i neka krpa. Lažno go***o. Sr**e da veće ne može biti!
A čemu služi umetnost danas? Da se peru pare. Malo teže ide kada pereš go****ma, ali ide.
Da li posle konceptualizma i rokenrola i dalje stojite iza toga da se sve svodi na novac?
Konceptualna umetnost je IDEJA a ne DELO. Kako prodati nešto što nije artefakt? Delo ne postoji. Ali galeristi se uvek dosete.
Indikativan je primer - Gilbert & George. Dva umetnika, koji se šetaju po parkovima.
Fotografije su jedini dokaz da su se oni zaista i šetali. Odštampane crno-bele dopisnice.
Jesu oni poznata imena (tvrde kritičari), ali se za takav format ne može uzeti više od 10 funti po komadu. Dosete se galeristi. Neka oni lepo fotografiju projektuju na pak-papir i ugljem razmažu mrlje prema projektovanoj slici i eto dela. Mrljaj , šmrljaj – sve bliže izmetu.
Kada sam u Tate galeriji u okviru G&G retrospektive video te ogromne crteže slatko sam se nasmejao u sebi. Pa neka onda neko kaže da veličina nije važna. Sledeća retrospektiva su bili VITRAŽI! E, tu više gospoda umetnici nisu morali da prljaju ruke. Radnička klasa za kovano gvožđe je pravila okvire, a radnici staklari su umetali raznobojna stakla. Ne treba posebno isticati da su vitraži bili još grandiozniji. Kada čovek uđe nema utisak da je ušao u galeriju nego u katedralu. U skladu sa tim cene – nebeske ...
Rokenrol je najbolje definisao Frank Zappa. Jedan album njegovih Majki Invencije se zove :
WE’RE IN IT ONLY FOR MONEY. Mi se ovim bavimo samo zbog love. Ako jedan Zappa, koga i kritičari „ozbiljne“ muzike smatraju značajnim kompozitorom dvadesetog veka to kaže, ja nemam ništa da dodam.
Videla sam kako živi Tišma, vrlo skromno, a kako vi živite?
Za razliku od Tišme, koji živi skromno, ja živim starački i skromno.
IPAK VEDROG SAM DUHA
IMAM I SLUHA
EVO , VEĆ HITAM
DA VATAM RITAM
Da li ste još uvek državni neprijatelj?
Bože sačuvaj. Ja neprijatelj?
KAD MI NA UM PADNE REŽIM
NAJEŽIM SE PA ZAREŽIM
Fotografiju snimio Aleksandar Rakezić - Zograf
Da bi završili kako smo i počeli, svečano izjavljujem: JA NE GAJIM ANTIAMERIČKA osećanja.
Obožavam jazz, blues , ritam i bluz, rokenrol, gospel ... (čak i country, dobar country)
Fats Domino, Little Richard, Eddy Cochran, Buddy Holly, Ray Charles,Lou Reed, Tom Waits ...
Pa džezeri : Luj Armstrong, Ela Ficdžerald, Telonijus Monk, Majls Dejvis, Džon Koltrejn, Brubek…
Kompozitori savremene ozbiljne muzike: John Cage , Steve Reich , Phillip Glass ...
Poštujem lik i delo Noama Čomskog, lingviste koji je u isto vreme i aktivista ...
Žao mi je što nisam video New Orleans pre no što ga je pokosila „ Katrina „ ...