Francuski birači se suočavaju sa odlučujućim izborom 7. jula u drugom krugu vanrednih parlamentarnih izbora na kojima bi mogla biti izabrana prva krajnje desničarska vlada u zemlji od vremena nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu. Takođe se može dogoditi da ne bude većine za formiranje vlade.
Zvanični rezultati sugerišu da antiimigrantska, nacionalistička partija Marin Le Pen Nacionalno okupljanje ima dobre šanse da prvi put osvoji većinu u donjem domu parlamenta, ali ishod ostaje neizvestan usred složenog sistema glasanja i političke taktike.
Šta se desilo?
U prvom krugu u nedelju, Nacionalno okupljanje i njegovi saveznici vode sa oko jedne trećine glasova. Koalicija Novi narodni front, koja obuhvata levi centar, zelene i krajnju levicu, zauzela je drugu poziciju, ispred centrističke alijanse predsednika Emanuela Makrona.
Desetine kandidata koji su osvojili najmanje 50 odsto glasova u nedelju su izabrani direktno. Sve ostale trke idu u drugi krug 7. juna u kojem će učestvovati dva ili tri najbolja kandidata.
Projekcije anketa govore da će Nacionalno okupljanje imati najviše poslaničkih mesta u sledećoj Narodnoj skupštini, ali je nejasno da li će dobiti apsolutnu većinu - 289 od 577 mesta.
Francuski sistem glasanja nije proporcionalan nacionalnoj podršci nekoj stranci. Poslanici se biraju po okruzima.
Šta je sledeće?
Suparnici Nacionalnog okupljanja se bore da ga spreče da dobiju apsolutnu većinu.
Levičarska koalicija saopštila je da će povući svoje kandidate u okruzima u kojima su završili na trećem mestu kako bi podržala druge kandidate koji se suprotstavljaju krajnjoj desnici. Makronova centristička koalicija je takođe saopštila da će neki od njenih kandidata povući kandidature pre drugog kruga kako bi pokušali da blokiraju Nacionalni okupljanje.
Ta je taktika funkcionisala u prošlosti, kada su stranku Le Pen i njenu prethodnicu Nacionalni front mnogi smatrali politički izolovanom strankom. Ali sada partija Le Pen ima široku i duboku podršku širom zemlje.
Zašto raste krajnja desnica?
Dok Francuska ima jednu od najvećih svetskih ekonomija i važna je diplomatska i vojna sila, mnogi francuski glasači se bore sa inflacijom i niskim prihodima i osećanjem da su zaostali zbog globalizacije.
Stranka Marin le Pen, koja krivi imigraciju za mnoge probleme Francuske, iskoristila je tu frustraciju birača i izgradila mrežu podrške širom zemlje, posebno u malim gradovima i poljoprivrednim zajednicama koje smatraju da su Makron i pariska politička elita izgubili dodir sa realnošću.
Šta je kohabitacija?
Ako Nacionalno okupljanje ili neka druga politička snaga osim njegovog centrističkog saveza dobije većinu, Makron će biti primoran da imenuje premijera koji pripada toj novoj većini.
U takvoj situaciji - koja se u Francuskoj naziva „kohabitacija“, vlada bi sprovodila politiku koja se razlikuje od predsednikovog plana.
Moderna Francuska republika je iskusila tri kohabitacije, poslednju pod konzervativnim predsednikom Žakom Širakom, sa socijalističkim premijerom Lionelom Žospenom, od 1997. do 2002.
Premijer odgovara parlamentu, vodi vladu i podnosi predloge zakona. Predsednička funkcija je slabija tokom kohabitacije, ali i dalje ima neka ovlašćenja nad spoljnom politikom, evropskim poslovima i odbranom jer je predsednik zadužen za pregovore i ratifikaciju međunarodnih ugovora.
Predsednik je takođe vrhovni komandant oružanih snaga zemlje i nosi nuklearne kodove.
Zašto je to važno?
Narodna skupština, donji dom, predstavlja moćniji od dva doma parlamenta Francuske. Ima poslednju reč u procesu donošenja zakona nad Senatom, kojim dominiraju konzervativci. Makron ima predsednički mandat do 2027. i rekao je da se neće povući pre kraja. Ali oslabljeni francuski predsednik mogao bi da zakomplikuje mnoga pitanja na svetskoj sceni.
Tokom prethodnih kohabitacija, odbrana i spoljna politika smatrane su neformalnim „rezervisanim poljem“ predsednika, koji je obično bio u stanju da pronađe kompromise sa premijerom kako bi omogućio Francuskoj da govori jednoglasno u inostranstvu.
Ipak, danas se stavovi i krajnje desnice i levičarske koalicije u ovim oblastima radikalno razlikuju od Makronovog pristupa i verovatno bi bili predmet tenzija tokom potencijalne kohabitacije.
Lider krajnje desnice Žordan Bardela, koji bi mogao da postane premijer ako njegova stranka osvoji većinu mesta, rekao je da namerava da „bude kohabitacioni premijer koji poštuje Ustav i ulogu predsednika Republike, ali da će biti beskompromisan u pogledu politike "koju ćemo sprovoditi“.
Bardela je rekao da bi se kao premijer protivio slanju francuskih trupa u Ukrajinu - mogućnost koju Makron nije isključio. Bardela je takođe rekao da će odbiti francuske isporuke raketa dugog dometa i drugog oružja koje može da pogodi mete u samoj Rusiji.
Šta se dešava ako nema većine?
Predsednik može da imenuje premijera iz poslaničke grupe sa najviše mandata u Narodnoj skupštini čak i ako nemaju apsolutnu većinu - to je bio slučaj Makronove centrističke alijanse od 2022.
Ipak, Nacionalno okupljanje je već saopštilo da će odbaciti takvu opciju, jer bi to značilo da bi krajnje desničarska vlada uskoro mogla da bude svrgnuta glasanjem o nepoverenju ako se druge političke stranke udruže.
Predsednik bi mogao da pokuša da izgradi široku koaliciju od levice do desnice, što je opcija koja zvuči malo verovatno, s obzirom na političke razlike.
Druga opcija bi bila da se imenuje ekspertska vlada koja nije povezana sa političkim partijama, ali koja bi ipak morala da bude prihvaćena većinom u Narodnoj skupštini. Takva vlada bi se verovatno bavila uglavnom svakodnevnim poslovima, a ne sprovođenjem velikih reformi.
Ako politički razgovori potraju predugo usred letnjih praznika i Olimpijskih igara u Parizu (od 26. jula do 11. avgusta), Makronova centristička vlada mogla bi da zadrži prelaznu vladu u očekivanju daljih odluka.
