Donald Tramp je vodio kampanju za predsednika predstavljajući se kao vrhunski pregovarač i majstor za sklapanje sporazuma. Međutim, posle više od dve godine nije zabeležio velike uspehe na planu inostrane politike. Štaviše, sve više je u konfrontaciji sa inostranim liderima i vladama.
Sjedinjene Države su poslale nosač aviona na Bliski istok, odgovorivši time na, kako Vašington navodi, pretnju od napada Irana na američke snage u tom regionu.
U međuvremenu, Severna Koreja je za manje od nedelju dana izvršila dve raketne probe, što komplikuje napore Vašingtona da postigne sporazum o denuklearizaciji sa Pjongjangom.
A u Venecueli, Nikolas Maduro još drži vlast, posle više meseci nemira i uz opoziciju koju podržavaju Sjedinjene Države.
“Svuda u svetu imamo regione konfrontacije”, kaže Entoni Kordsmen iz Centra za strateške i mežunarodne studije.
Tramp je u kampanji sebe predstavljao kao vrhunskog majstora za sklapanje sporazuma.
Do sada, uglavnom je povlačio Sjedinjene Države iz sporazuma - iz nuklearnog sa Iranom, iz Pariskog klimatskog sporazuma i Transpacifičkog partnerstva. Još nije našao alternative za njih.
Tramp je takođe proglasio pobedu nad Islamskom Državom.
Međutim, bombaški napad na Uskrs u Šri Lanki pokazuje da ta teroristička grupa ni izdaleka nije poražena.
Pored nedostatka jasnih pobeda, neki stručnjaci takođe dovode u pitanje da li Tramp ima doslednu strategiju za spoljnu politiku.
“To je samo transakcija za transakcijom, oblast po oblast. I na mnoge načine daleko više oportunistički, nego što je određena bilo kakvom doslednom politikom”, dodaje Kordsmen.
I mada pragmatičan pristup možda ima kratkoročne prednosti, analitičari navode da to odražava nepouzdanost i stvara prilike za strane sile.
“Zato primećujemo da se Kinezi spominju više kao potencijalni partner za bezbednost, ekonomsku saradnju i slično. Ili Rusi, koji su sada više angažovani u bezbednosnim kalkulacijama bliskoistočnih zemalja, nego verovatno u bilo kom periodu od kolapsa Sovjetskog Saveza 1991. godine”, objašnjava Aleks Vatanka iz Bliskoistočnog instituta.
Tramp je 2016. vodio kampanju sa temom “Amerika na prvom mestu” i nada se da će "prodati" uspeh tog pristupa pred izbore 2020. On često hvali pobedu ističući da članice NATO-a više troše na odbranu. Takođe povezuje ekonomske pobede kod kuće sa dostignućima u spoljnoj politici.
“Svaki put kada neki strani lider, predsednik, premijer, kralj, kraljica, diktator, a ima i njih… svaki put kada oni dođu u kancelariju, oni čestitaju na onome što sam uradio za ovu ekonomiju, najbolju na svetu”, kaže Tramp.
Ankete ukazuju da samo 40 odsto Amerikanaca odobrava Trampovu inostranu politiku, dok su gledišta podeljena duž stranačkih linija. Analitičari kažu da te podele kod kuće utiču na to kako je Amerika viđena širom sveta.
“Zaista je teško govoriti o spoljnoj politici koja se ne zasniva na jedinstvenom američkom stavu. Drugim rečima, morate da budete u stanju da kažete: 'Hej, ovo smo mi, i zato prozivamo drugu zemlju, drugu politiku, drugu vladu'. Mislim da je to jedna od zamki strategije koju Tramp koristi. Naime, teže je da to zvuči kao da postoji jedinstveni američki narod koji se protivi nekoj drugoj zemlji, strani ili politici”.
S obzirom da je američka ekonomija i dalje snažna, analitičari smatraju da bi Trampova spoljna politika mogla da bude meta opozicionih demokrata tokom kampanje 2020.
