Vašington Srbiji za priznanje Kosova treba da ponudi značajniju finansijsku i vojnu pomoć, ali i da spremi “neprijatnu alternativu” u vidu jače podrške vojsci Kosova ili uskraćivanju evropske pomoći Srbiji ako Beograd odbije da prizna Kosovo, piše američki profesor na Univerzitetu Džons Hopkins i stručnjak za Balkan Edvard Džozef u autorskom tekstu za časopis “Foreign Policy”.
Džozef hvali lidere Grčke i Severne Makedonije koji su došli do sporazuma o imenu, ističe njihovu „hrabrost i viziju“ i konstatuje da su „Srbija i Kosovo zaglavljeni u decenijskom neprijateljstvu i da ne mogu da nađu način da Beograd prizna svoju nekadašnju pokrajinu u sadašnjim granicama".
Ističe i da su pregovori pod pokroviteljstvom EU i uz podršku SAD propali, a da istovremeno rastu nacionalističke težnje. Zato ocenjuje da je "popunjavanje političke praznine vezane za Kosovo - pitanje koje mora hitno da se reši".
"Sa klimavom Bosnom i Hercegovinom, Rusijom koja nastavlja da podstiče podele i Evropom koja okleva, rešavanje teških problema na Balkanu ponovo pada na SAD. Kako bi se oporavio od nedavnih zapadnih neuspeha, Vašington mora da srž onoga što je donelo proboj oko Makedonije i primeni na Kosovo", navodi Džozef.
"SAD Srbiji da ponude afirmaciju, a ne kompenzaciju"
Džofez konstatuje da "ni Vučić ni Tači nemaju viziju svojih kolega iz Grčke i Severne Makedonije".
"Njihov pristup, koji su podržali Briseli i Vašington, da podele Kosovo tako da Srbi na severu žive u Srbiji, a Albanci sa juga Srbije dobiju svoje delove. Osim što bi manjine ostale da žive sa pogrešne strane nove granice, takva podela bi dala vetar u leđa silama koje prete rasparčavanju Bosne i otvorila pitanje granica širom regiona”, navodi Džozef.
Zbog toga je, piše Džozef, nemačka kancelarka Angela Merkel odbacila plan podele Kosova na samitu u Berlinu prošlog meseca, ali ni ona, kao ni drugi evropski lideri, nije ponudila nikakvo rešenje. Francuska je domaćin novog samita u julu, ali nije jasno koja je osnova dijaloga o Kosovu. Ipak, jedna je novost: i Vučić i Tači su pozvali na angažovanje SAD na visokom nivou, piše Džozef.
To, kaže, "donosi premoć", a "Vašington bi najpre trebalo da zahteva od strana da odmah prekinu ciklus provokacija".
"Do sada se zapadna strategija u pogledu Kosova zasnivala na pogrešnoj pretpostavci: nečemu što je viđeno kao potreba da se srpskom predsedniku kompenzuje to što vodi zemlju kroz gubitak bivše pokrajine. Kompenzacija, koja vodi destabilizujućoj logici ili podeli, promašuje poentu. Srbi Kosovo vide kao srce i dušu nacije…Stoga, gubitak Kosova ne može biti nadoknađen, jer se smatra izdajom. Zbog toga se i SPC protivi podeli Kosova koju je Vučić zagovarao…Podela će Srbe ostaviti da se nose sa večnom nepravdom, opterećujući njihove odnose sa Kosovom i drugim susedima", tvrdi Džozef.
Kao i u slučaju Makedonije, rešenje problema Kosova leži u priznanju – u punom smislu te reči.
"Kako bi se omogućilo da Srbija prizna nezavisno Kosovo u okviru sadašnjih granica - što je jedini stabilizujući ishod - Kosovo mora da prizna legitimitet srpske tvrdnje. To znači zamenu 'kompenzacije Srbije' suprotnim ciljem: afirmacijom Srbije. Nova zapadna strategija imaće za cilj da očuva, poštuje i učini dostojnom održivi srpsku vezu sa Kosovom, u kontekstu punog, međusobnog priznanja", navodi Džozef.
On piše da će "umesto odsecanja severnog dela zemlje u zaludnom pokušaju da se Srbi uteše, nova strategija učiniti stalnim srpsko prisustvo na Kosovu - u obliku koji je u skladu sa suverenitetom i funkcionalnošću države".
"Na primer, kosovski ustav, koji je nametnula međunarodna, zajednica iziskuje od Prištine da štiti imovinu SPC, što je obaveza koja bi odmah nestala u slučaju podele. Po novoj strategiji, Priština bi predala potpuni suverenitet Srpskoj pravoslavnoj crkvi...Strane bi se dogovorile o obavezujućem ovlašćenju generalnog sekretara OEBS-a u Evropi (kao treće strane) za rešavanje bilo kakvih sporova", navodi američki profesor.
"Ponikve - idealna vojna baza SAD"
Džozef smatra da "SAD, koje su bile na čelu NATO kampanje protiv Srbije 1999, treba da obave svoj deo posla koji se tiče prošlosti” i veruje da se ispod “srpskog besa prema SAD, krije naklonost”. Podseća da je prošle godine obeleženo 100 godina od kako se zastava Srbije vijorila na Beloj kući.
"Vašington bi mogao da iskoristi moć simbola kao dodatak svojoj diplomatiji u pogledu Kosova. Pentagon bi mogao da teži dugoročnom raspoređivanju američkih trupa na fiksnoj lokaciji u Srbiji. Prvobitno bi bio raspoređen kontingent inženjera Vojske SAD čija bi misija bila da sarađuju sa srpskim kolegama na obnavljanju uništene infrastrukture, počevši od uništene zgrade Ministarstva odbrane. Idealna vojna baza SAD bi bila na aerodromu Ponikve, koji je NATO gađao. Ponikve su blizu granice sa Bosnom, što bi poslalo poruku da SAD štite integritet BiH", piše Džozef.
Vašington bi Beogradu ponudio i značajno unapređenje vojnih i civilnih odnosa, potencijalno na nivou strateškog partnerstva, navodi američki profesor.
"Uporedo s investicijama SAD u sferi odbrane, EU bi ponudila Srbiji i Kosovu paket razvojnih mera, koji bi bio u skladu sa ciljem koegzistencije dve zemlje. Ovaj plan bi pružio novu perspektivu Srbima na severu, ali bi se izbeglo stvaranje bilo kakve proto-države poput Republike Srpske u Bosni. Preostali skromni ekonomski interesi Srbije na Kosovu bi bili zaštićeni".
On piše da će "celokupni pristup ponovnog i trajnog potvrđivanja vezanosti Srba za Kosovo i predavanja suvereniteta Srpskoj pravoslavnoj crkvi izazvati negodovanje opozicije među Albancima", ali ocenjuje da je " Kosovo u slaboj poziciji da odbije svog američkog patrona kojeg i dalje voli, ukoliko Vašington bude sugerisao da Priština ispregovara takav sporazum".
"Neprijatna alterantiva Vučiću"
Ukoliko Aleksandar Vučić odbije ili sabotira takav pristup, zbog Rusije ili sopstvene neodgovornosti, Vašington treba da ima spremnu "neprijatnu alternativu”.
"Vučićev izbor će biti ili da pregovara o rešenju koje vodi Srbiju ka EU do 2025. ili da gleda kako SAD i ključne evropske prestonice predstavljaju 'Kosovo 2025', intenzivan, transatlanski napor na izgradnji države. Umesto da Ministarstvo odbrane Srbije ostvari specijalan, potencijalno unosan odnos sa Pentagonom, ta privilegija bi otišla Kosovu", navodi Džozef.
U sklopu tih mera, Sekretarijat za odbranu SAD bi postavio specijalnog izaslanika za ubrzavanje razvoja kosovskih snaga. Stejt department bi postavio specijalnog izaslanika za pitanje priznanja Kosova, koji bi obavezao evropske zemlje koje priznaju Kosovo da se pridruže SAD u globalnim naporima za povećanje bilateralnih i multilateralnih priznanja Kosova. Izdašna pomoć za razvoj iz EU koju Srbija i Kosovo dele bi umesto toga išla samo Kosovu, zaključuje američki profesor.
A srpski predsednik Aleksandar Vučić više ne bi bio viđen kao “faktor stabilnsoti”, već bi ga Zapad posmatrao kao još jednog problematičnog balkanskog političara.
“Bilo bi pametno da Vučić još jednom razmisli o svom pristupu Kosovu. Kosovo kakvo je nekad bilo, da bude pod srpskom vlašću, odavno ne postoji. Ali, srpska istorija neće blagonaklono gledati na lidera koji odustane od zahteva Srbije za celokupnim, mitološkim Kosovom zbog nekoliko nevažnih opština", smatra Džozef.
Za Beograd je bolje, zaključuje Džozef, da uz vođstvo SAD i pomoć EU dođe do ovakvog dogovora koji bi očuvao sponu Srba sa Kosovom, a bez tereta da njime vladaju.
"Sporazum u skladu s ovim linijama zaštitiće Vučića od bastiona srpskog reakcionarnog nacionalizma i ispuniti osnovnu želju većine građana na Kosovu - da dostojanstveno krenu dalje", piše Džozef.