Epidemija u Njujorku možda još nije dostigla vrhunac, a socijalna distanca je i dalje osnovna mera koja lekarima daje šansu da pruže pomoć svim pacijentima kojima je potrebna, kaže za Glas Amerike kardiolog Saša Vukelić, iz bolnice Montefjori u Bronksu, koja je prema njegovim rečima sada postala 90 odsto „Kovid-bolnica“. Kako ističe, u okolnostima katastrofalne epidemije veoma je teško postići pravi balans između poštovanja ljudskih prava i sloboda i – opšteg dobra.
Doktor Saša Vukelić, koji je osnovne studije medicine završio u Beogradu a specijalizaciju u Njujorku, radi kao specijalista za srčanu slabost i transplante u kardiološkoj jedinici intenzivne nege bolnice Montefjori u Bronksu.
“Mi pokrivamo praktično jedan od najsiromašnijih okruga u Americi - Bronks - i Vestčester, koji je jedan od najbogatijih. Moja je bolnica dosta jedinstvena zato što pruža podjednaku zaštitu najsiromašnijima i najbogatijima”.
Većinu njegovih pacijenata čine manjine - Latinoamerikanci i Afroamerikanci, a kao i druge njujorške bolnice, Montefjori je na ivici kapaciteta.
“Pretvorili smo veliki broj prostora u jedinice intenzivne nege, čak smo i našu svečanu salu pretvorili u jedno Kovid odeljenje sa manje bolesnim bolesnicima. To govori u kojoj meri su naši kapaciteti sada jednostavno popunjeni. Mi bukvalno stvaramo nove krevete u prostorima, koji ranije nisu bili tome namenjeni, a to se dešava praktično u celom Njujorku. Zahvaljujući izrazitim naporima administracije i nas, zaposlenih, još smo u stanju da se brinemo o bolesnicima, ali dolazimo polako i mi do tačke gde je nemoguće to raditi”.
Niko nije očekivao ovakvu eksploziju bolesti, kaže doktor Vukelić.
„U Njujorku ima praktično 140.000 pozitivnih ljudi. Ako pogledate, od desetoro testiranih četvoro će biti pozitivno, što govori da je virus apsolutno rasprostranjen u populaciji. Pri tako velikim brojevima, ako i mali procenat bolesnika postane teško bolestan to je ogroman broj ljudi i nijedan zdravstveni sistem nije u stanju da takvu eksploziju pacijenata uspešno reši. Ništa nije dovoljno, nijedan broj kreveta nije dovoljan“.
Dodatni problem kod Kovida-19 za lekare je što se uz oštećenje pluća pojavljuju i druge komplikacije.
„Sada smo već primetili da imamo 20-30 odsto pacijenata koji razvijaju teško oštećenje bubrega - bubrežnu insuficijenciju. Naša nefrologija je trenutno prenapregnuta u pokušajima da obezbedimo dijalizu za sve ove pacijente, kontinuiranu bubrežnu dijalizu, jer veliki broj pacijenata sa teškim oblikom bolesti ima otkazivanje bubrega. Čak to verovatno nije samo posledica šoka, pošto šok i sepsa mogu to da izazovu, nego u nekim slučajevima jednostavno vidimo da se to razvija i pre razvoja šoka, tako da je neko naše mišljenje da verovatno postoji i oštećenje bubrega direktno uzrokovano virusom", priča doktor Vukelić.
Kod 10 procenata bolesnika primećeni su i znaci oštećenja srca.
„Uglavnom su to osobe koje su već imale neko oboljenje ili srca, kao što je srčana slabost ili su imali hipertenziju, pošto je disproporcionalno visok broj bolesnika sa oboljenjima srca i krvnih sudova među teško obolelim pacijentima sa Kovidom. Manji broj od tih 10 odsto ima teško oštećenje srčanog mišića, što smo zbeležili u nekoliko slučajeva, što onda dodatno komplikuje situaciju. Pored toga, gotovo svi bolesnici imaju poremećaj koagulacije ili zgrušavanja krvi, koji verovatno dovodi do tromboze. Tako da je bolest multifaktoralna, kod teških oblika problem nisu samo pluća, već dolazi do oštećenja niza organa, što dovodi do velikih teškoća u lečenju ovih bolesnika, zato što zahteva skupe procedure i visoko-obučene zdravstvene radnike, koji su u stanju da istovremeno vode računa o bolesnicima koji imaju oštećenja pluća i bubrega i srca, tako da to zahteva izuzetne resurse“.
I za lekare iz intenzivne nege navikle na različite ishode za pacijente, emotivni danak je ovih dana visok.
“Dosta je emocionalno i fizički iscrpljujuće, gledati pacijente koji umiru, a mogućnosti da im pomognete, bez obzira na prisustvo i imanje svih tih sredstava su ponekad jako male".
Zdravstveni radnici, i sami često žrtva virusa, nastoje da se zaštite koliko mogu.
“Dosta je teško u tim uslovima da stavite zaštitnu opremu, masku, naočare, onda kad ulazite u sobu imate poseban vizir, šlem, ja praktično ne skidam masku dok ne završim sa jedinicom... 6,7,8 sati, onda je jako teško disati, obično ne jedem za to vreme, jer je najveća šansa da se inficirate tokom skidanja i stavljanja zaštitne opreme, pa se trudim da to minimalizujem”.
Zaražene su i neke od Vukelićevih kolega.
“Više nisam ni siguran, pošto je virus toliko raširen u Njujorku u populaciji, ko se zarazio u bolnici, a ko van nje, da vam iskreno kažem. U našoj bolnici, čak je i čuveni neurohirug koji je uradio čuvenu komplikovanu operaciju razdvajanja sijamskih blizanaca i svetski je poznat, on je umro od Kovida... imali smo nekoliko smrtnih slučajeva. Imali smo nekoliko obolelih lekara i sestara, većina su dobro. U suštini je najbolje ne razmišljati o mogućim posledicama, jer ništa ne možeš promeniti”.
Trenutno ne postoji nijedan lek koji menja situaciju kod teško bolesnih ljudi, ističe Vukelić.
“Postoje priče o hlorokinu... mi praktično dajemo taj lek svim pacijentima, videćemo tek kasnije na velikom broju pacijenata da li ima pomaka. Oni koji su najteže oboleli su dobili taj lek, oni koji su umrli su dobili taj lek i oni koji su preživeli. U ovom momentu, jednostavno treba sačekati i videti objektivne podatke da bi se tačno znalo”.
Njujorški lekari razmenjuju iskustva sa kolegama iz Evrope i Kine, kaže Vukelić.
“Naravno, te informacije su dragocene. Sad počinju da izlaze i radovi iz Kine. Međutim, u ovakvoj situaciji Kinezi su bili u totalnom haosu, pošto je epidemija bila nekontrolisana, jako je teško prikupiti objektivne podatke u situaciji kad se boriš da spasiš svaki život, tako da te informacije trenutno nisu u stanju da nam kažu šta možemo da uradimo da promenimo situaciju u lečenju. Jednostavno, bavimo se našim standardnim metodama, osnovno je tretirati šok, akutni respiracioni sindrom, otkazivanje bubrega i oštećenje srca na način na koji već znamo da to radimo”.
Kardiolog Vukelić nije siguran da je epidemija u Njujorku zaista dostigla vrhunac i kaže da je važno da socijalna izolacija ne popušta.
“Ja sam čak i nezadovoljan u Njujorku zato što dođem s posla i vidim ljude na ulici. Ne u broju koji je uobičajen za Njujork, ali i dalje veliki broj ljudi, tako da je to malo zastrašujuće, jer se bolest možda širi među populacijom”.
Kako ističe, problem je što niko nije izvukao pouku iz događaja u Kini.
“Svi smo imali dva meseca da se pripremimo, ali vidimo da ni u Evropi, pa ni u Americi... niko se nije pripremio na vreme. Jako je teško reći populaciji - vi sada ne možete da izlazite napolje, prestanite da radite, nemate platu, nije nimalo lako doneti takvu odluku, to mi je jasno, ali je bilo potrebno dodneti takvu odluku. Nikad nije trebalo širiti priču da mladi ljudi ne oboljevaju što je dovelo do neodgovarajućeg ponašanja, zato što mi imamo mlade ljude koji su teško oboleli. Najmlađi pacijent koji je umro u našoj bolnici je bio u 20-tim godinama, bez ikakvih medicinskih problema. Manje su mogućnosti da ćete umreti, ali ne znači da nećete teško oboleti”.
Značaj socijalne distance
Od preporuka i smernica u Americi, do karantina i policijskog časa u Srbiji - različite zemlje sprovode različite mere, a Vukelić kaže da je u katastrofalnim epidemijskim uslovima teško naći balans.
“Ja kao lekar apsolutno podržavam socijalnu izolaciju, zato što prevashodno razmišljam o manjem broju obolelih, teško obolelih i smrtnih slučajeva. Naravno da postoji druga strana, da ljudi imaju pravo da žive i zarađuju i tako dalje. Ja sam veliki zagovornik ljudskih prava i sloboda, treba da postoji balans između toga i kolektivnog dobra, ali naći taj balans nije nimalo lako u ovoj situaciji. Ovde ne postoji zabrana izlaska na ulice, jednostavno se apeluje na ljude da se ponašaju razumno, a da li se svi ponašaju razumno - nisam siguran”.
Primena socijalne izolacije zavisi od zemlje do zemlje, konstatuje kardiolog Vukelić.
“Uvek ističem primer Južne Koreje, koja je uspešno rešila problem, prvi slučaj obolelih u Južnoj Koreji se pojavio u isto vreme kad se pojavio u Americi, ali su u Koreji sproveli agresivino rano testiranje i praćenje obolelih, uključujući praćenje mobilnih telefona. S druge strane, kada pričamo o ličnim slobodama, da li bih ja bio srećan da neko prati moj mobilni telefon i obaveštava moje komšije da ja možda imam virus, verovatno ne bih”.
Stepen sprovođenja radikalnijih mera karantina zavisi od kultura i shvatanja ličnih prava i sloboda, dodaje Vukelić.
“U Americi je to dosta razvijeno i postoji značajan individualizam, i takve mere bi bilo nemoguće izvesti. Smatram da je samoizolacija jako bitna, da je čak smeštanje obolelih ljudi sa manjim simptomima u bolnice ili bolničke institucije dobro, jer se bolest širi u porodicama. To se dešavalo u Italiji, i onda jedan zaražen u porodici zarazi ostale, možda ako izdvojite takvu jedinku iz porodice, neće svi da se zaraze. Stepen samoizolacije treba odrediti na osnovu svake zemlje ili teritorije, koja najbolje zna koje su mogućnosti njenog zdravstvenog sistema da vodi računa o pacijentima. Što su manje mogućnosti, izolacija je bitnija”.
Pouke epidemije
Koje će pouke izvući američki zdravstveni sistem iz ove krize? Vukelić kaže da će pouka verovatno biti da se ne može funkcionisati na način kao do sad.
“U Americi je, u poslednjih 20 godina, postojalo razvijanje korporativnog načina razmišljanja u zdravstvenim sistemima, pa i u Njujorku, u cilju ušteda. Maksimalizovani su resursi, broj kreveta smanjen sa 73.000 na 53.000. Ima 20.000 kreveta manje nego pre 20 godina, a sada nam odjednom treba 100.000 kreveta. Mora se shvatiti da zdravstveni sistem nije u potpunosti profitna grana, da ima neprofitne komponente, koje moraju da postoje. Mora se razmišljati ne samo o profitu, nego široj slici zaštite populacije. Vidimo i primer Britanije, koja nije adekvatno finansijski održavala svoj centralizovani sistem, pa trenutno imaju veliki broj obolelih i mrtvih. Svaka zemlja će morati da izvuče svoje iskustvo na osnovu ovoga, ali biće potrebne promene u svakom slučaju”.
Gde je svetlo na kraju tunela? Za Sašu Vukelića i njegove kolege, to je pronalazak vakcine, ali pre toga - momenat kada će dovoljno veliki deo populacije preležati virus i razviti imunitet. Doktor Vukelić očekuje da bi to u Njujorku moglo da se dogodi za mesec ili dva.
