Za razliku od toplih odnosa sa Rusijom, za koju je Zapad ponekad imao i razumevanja, sve bolji odnosi Beograda i Pekinga sve češće su u radaru ne samo Vašingtona i Brisela, već i Moskve.
Nedavno objavljena studija “Postajući klijent kineske države – slučaj Srbije”, u izdanju vašingtonskog Centra za strateške i međunarodne studije (CSIS) pokazuje da Peking sve ozbiljnije ulazi u Srbiju, i da ta saradnja odavno prevazilazi dobre ekonomske odnose dve zemlje.
Kako kaže Vuk Vuksanović, doktorant međunarodnih odnosa na Londonskoj skoli ekonomije i političkih nauka (LSE) i saradnik na LSE IDEAS, spoljnopolitičom institutu pri LSE, za razliku od proteklih dvanaest godina gde je Srbija igrala igru “EU ili Rusija”, na međunarodnoj sceni je došlo do velikih promena i pomeranja težišta sa Moskve na Peking.
“Rekao bih da će se to sada svesti na jednu drugi dilemu – da li Kina ili SAD. Jer to će biti ključna dilema srpske spoljne politike kako se snaći u novim međunarodnim okolnostima u kojima će taj, nazovimo ga novi hladni rat između Pekinga i Vašingtona biti dominantan međunarodni trend. Kako se snaći i kako manevrisati u tom novom rivalitetu, a posebno u trenutku kada je evidentno da Aleksandar Vučić i srpska spoljnopolitička elita ulažu u ovom trenutku u Vašington, a posebno u Donalda Trampa svoje najveće nade da će uspeti da dobiju neko povoljnije rešenje kosovskog spora", smatra Vuksanović.
Kina ulaže gde drugi neće
Po mišljenju političkog analitičara Dragomira Anđelkovića Srbija poslednjih godina nije imala alternativu u pogledu investicija jer je Kina jedina htela ovde da ulaže svoj kapital, iako to, kako kaže, često nije bilo po volji ni samog Beograda.
“Ako se nastavi proces normalizacije odnosa koji je započet vašingtonskim sporazumom, i ako uistinu krenu ozbiljnije američke kompanije, mislim da će Srbija vrlo rado u svim segmentima omogućiti veći ulaz i američkog i evropskog kapitala, jer nije presrećna da se balans poremeti u korist Kine i da Kina bude previše prisutna. Dobro je za Srbiju da bude i Kina prisutna, ali ne toliko kao što je sada”, kaže Anđelković.
Sa druge strane, Vuk Vuksanović ukazuje da se spoljna politika Srbije, manje-više, svodi na pokušaje da balansira i, kako se izrazio, huška zapadne i nezapadne igrače u pokušaju da vidi od koga može više da dobije bolju nagodbu.
"I samim tim na Kinu se oportunistički gledalo iz ugla Beograda kako da dobije što više može od tog konkretnog partnerstva”, iznosi stav Vuksanović i ukazuje na sve bolje odnose dve vladajuće partije – KP Kine i SNS. Pri čemu je, kako kaže, Beograd sve spremniji da otvoreno podrži Kinu po krupnim političkim pitanjima, kao što je novi zakon o Hong Kongu ili položaj muslimana u kineskoj provinciji Sinkjang", kaže Vuksanović.
Time je, primećuje Vuksanović, Srbija odustala od diplomatske uzdržanosti i neutralnosti u poslednjih 12 godina po krupnim međunarodnim pitanjima.
Međutim, prema mišljenju Dragomira Anđelkovića, to još ne znači da Srbija nije svesna realnosti.
“Kina pokazuje spremnost da uđe ovde ekonomski, možda i politički, ali pošto Srbija uz sve nedostatke ipak želi demokratski sistem, i želi da bude deo zapadnog sveta, svesna je da političko involviranje Kine za nas može da bude opasno. Tako da mi pravimo Kinezima određene ustupke kad se radi o njihovim interesima, da ne budemo protiv njih po raznim pitanjima koja ima znače, ali to ne znači da se Srbija okreće Kini. Ona je svesna da je to nemoguće, samo kupuje vreme i pokušava da ostvari veći dotok investicija", uverava Anđelković.
Kineski novac u Srbiji
Jedan od prvih velikih poslova koje je Kina sprovela u Srbiji je izgradnja Pupinovog mosta. Ta saobraćajnica povezuje beogradska naselja Borču i Zemun. Izgradnja je koštala 260 miliona evra. Most su, uz prisustvo delegacije visokih kineskih zvaničnika, za saobraćaj otvorili kineski premijer Li Kećijang, tadašnji premijer Srbije Aleksandar Vučić i bivši gradonačelnik Beograda Siniša Mali.
Hbis grupa, ili Hestil kako se nekada zvala, 2016. postala je vlasnik smederevske železare što je platila 46 miliona evra. Prilikom kupoprodaje najavljena je investicija od 300 miliona evra.
Kompanija Ziđin privatizovala je Rudarsko topioničarski basen Bor, kupivši septembra 2018. 63 odsto akcija tog preduzeća za 350 miliona dolara. Istovremeno, Ziđin se obavezao na otplatu duga te kompanije u iznosu od 200 miliona dolara. Kineski kupac se obavezao na ulaganje 1,26 milijardi dolara do 2024. godine.
Takođe, Kina i Srbija potpisivali su sporazume čija je svrha finansiranje modernizacije železničke infrastrukture. Jedan od takvih dokumenata, kojim je podrazumevana rekonstrukcija pruge od Beograda do prestonice Mađarske Budimpešte, potpisan je jula 2019. Za deonicu dužine 107 kilometara, od Beograda do Novog Sada i Subotice, kineskim kreditom namenjeno je 943 miliona dolara.
Odgovornost Brisela
Dragomir Anđelković ističe i da Srbija stalno na spoljnopolitičkom planu traži zaštitnika - pre svega zbog nerešenog problema Kosova.
“U takvim okolnostima vlastima je bitno i ima oslonac na nekoga, a još više da se očuva moral stanovništva, tako što deluje da imamo nečiju podršku. Otuda se u jednom momentu stavlja akcenat na saradnju sa Kinom, u drugom momentu na Rusiju, a vidimo čim je Amerika pokazala spremnost da ozbiljnije sarađuje sa Srbijom – srpski mediji i vlast u velikoj meri su akcenat stavili na Trampovu administraciju i Belu kuću", kaže on.
Vuksanović i Anđelković saglasni su u oceni da za sve veće prisustvo Rusije, a još više Kine razloge treba tražiti i u Briselu, između ostalog i zbog kapitala i investicija.
“Naravno, Kina koja je ipak davala kredite veoma lako, na osnovu netransparentnih ugovora je bila atraktivan partner. Međutim, ja mislim da će se ipak srpska spoljna politika svesti na neke izvesne izbore u predstojećem periodu. Za Srbiju to nije izbor – EU ili Kina, jer razlog zašto Beograd uopšte može da istupa tako prema Kini je prost – zato što proces evropskih integracija evidentno ne funkcioniše kako valja. Kina i svi ostali nezapadni igrači su ovde prisutni na Balkanu i u Srbiji iz prostog razloga što EU nije prisutna na adekvatan način”, mišljenja je Vuk Vuksanović.
Anđelković pak dodaje da se ovde ne radi o orijentaciji Srbije prema istoku, već kako tvrdi, nespremnosti Zapada da uistinu prihvati Srbiju kao partnera.
"Jer mi ne možemo da budemo partner ako smo frustrirani, ako nam se ne ponudi neko rešenje za Kosovo, ako se ne uvaže u nekoj meri naši nacionalni interesi. Čim se pokaže takva spremnost vrlo lako je videti da Srbija se u velikoj meri okrene saradnji sa Vašingtonom, jer Srbija sebe doživljava kao deo Zapada”, smatra, sa druge strane Anđelković, koji u srpskoj javnosti slovi kao politički analitičar naklonjen vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci.
Govoreći o ekonomskim vezama dve zemlje, Anđelković podseća da je svoje ključne investicije - smederevsku železaru i borski rudnik Kina kupila upravo od američkih kompanija koje su odlučile da se povuku iz Srbije.
“Mislim da bi Srbija vrlo rado prihvatila zapadni kapital i stavila bi ga na prvo mesto kada bi zapadni kapital u većem obimu bio spreman da nastavi da dolazi u Srbiju. Zbog globalne situacije, zbog nagoveštaja krize, zbog stalnih turbulencija u ekonomskoj sferi, zapadne kompanije su obazrivije, manje sklone investiranju u našu zonu. To koristi Kina. Tamo gde zapadne firme otvore posao, one ga vrlo često prodaju, a Kinezi olako stvari kupuju. Sigurno u tome postoji politički motiv", primećuje Anđelković.
O čemu su Tramp i Bajden saglasni
Vuk Vuksanović ukazuje da Kina svoj ključni ekonomski interes vidi u pokušaju da preko Srbije da prodre na evropsko tržište.
“Srbija je na neki način pilot projekat, laboratorijski uzorak za Kinu u tome koliko daleko može da ide u nastojanjima da se približi ka Evropi i evropskom tržištu”, kaže Vuksanović i ukazuje na problem visokotehnološke saradnje Srbije sa Kinom, konkretno sa Huaveijem.
“Budućnost tog tehnološkog partnerstva između Srbije i Kine će zavisiti najviše od ponašanja Vašingtona”, ističe Vuksanović i dodavši da je Beograd krajem 2019. odustao od kupovine ruskog naoružanja.
"Kada su se suočili sa rizikom američkih finansijskih sankcija. Onog trenutka kada Vašington opredeli za taj korak Beograd će morati da odstupi od svog partnerstva sa Huaweiem, ukoliko Vašington udari na Huawei sa sankcijama. To je opcija koju Beograd ne može da priušti", upozorava Vukasnović.
Takođe, taj stručnjak kaže da će Srbija, ukoliko ima svog favorita na predstojećim američkim izborima, biti potrebno da računa na jednu stvar.
“Tu je ključni problem za Beograd što jedna jedina stvar oko koje se dve političke partije slažu u ovom trenutku u Vašingtonu – to je njihovo neprijateljstvo prema Kini, a posebno Huaweiju. Znači, verujem da će Beograd imati taj problem bez obzira ko će biti stanar Bele kuće u januaru 2021. godine", zaključuje Vuk Vuksanović saradnik Spoljnopolitičkog instituta pri Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka.
