U Sjedinjenim Državama 12. oktobar je nacionalni praznik - Kolumbov dan. Uspostavljen je 1937. godine, u znak sećanja na 12. oktobar 1492. kada je italijanski istraživač Kristofer Kolumbo zvanično kročio na tle Amerike, i proglasio ga španskom teritorijom.
Često se govori da je "Kolumbo otkrio Ameriku". Međutim, tačnije bi bilo reći da je on upoznao Zapadnu Evropu sa Amerikom, tokom svoje četiri plovidbe između 1492. i 1502. Takođe se može reći da je otvorio put za masovni dolazak zapadnih Evropljana, koji će dovesti do formiranja nekoliko novih nacija, među kojima su Sjedinjene Države, Kanada i Meksiko. Ali reći da je on "otkrio" Ameriku je netačno, budući da je u trenutku kada je došao u Ameriku tu već živeo veliki broj ljudi.
Šta je bilo pre Kolumba?
Ko su, onda, bili ljudi koji zaista zaslužuju da se nazovu prvim Amerikancima, Glas Amerike je pitao Majkla Bavaju, urednika časopisa Američka arheologija. On kaže da su oni stigli ovde iz Azije, verovatno "pre oko petnaest hiljada godina."
Oni su stigli preko Beringovog kopnenog mosta koji je nekada spajao današnju Aljasku i Sibir. Pre petnaest hiljada godina, nivo okeana bio je mnogo niži a kopno između kontinenata široko stotinama kilometara.
Ta oblast je verovatno izgledala u velikoj meri kao današnje poluostrvo Sjuard na Aljasci - suva tundra. Međutim, uprkos relativnoj negostoljubivosti terena, bila je puna života.
Prema američkoj Nacionalnoj parkovskoj službi, "kopneni most igrao je vitalnu ulogu u širenju biljnog i životinjskog sveta između kontinenata". Mnoge životinjske vrste - vunasti mamut, mastodont, sabljozubi tigar, arktička kamila, mrki medved, los - selili su se s jednog na drugi kontinent preko Beringovog kopnenog mosta. Ptice, ribe i morski sisari uspostavili su obrasce migracija koji se nastavljaju do danas.
A arheolozi kažu da su zatim došli ljudi - u neprestanoj potrazi za hranom, vodom i skloništem. Kada su stigli ovde, raširili su se svuda po Severnoj Americi, a na kraju i po Centralnoj i Južnoj.
Sve do 1970-ih, ti prvi Amerikanci su imali svoje ime: narod Klovis. Dobili su to ime po naselju otkrivenom blizu Klovisa u Nju Meksiku, za koji su naučnici utvrdili da je starije od 11.000 godina. DNK analiza nagoveštava da su ljudi iz naroda Klovis direktni preci skoro 80 odsto starosedelaca Severne i Južne Amerike.
Ali to nije sve. Veruje se da su pre naroda Klovis postojali i drugi, koji, kako kaže Majkl Bavaja, "nisu do sada identifikovani". Međutim, njihovi ostaci se mogu naći u udaljenim mestima kao što su američke države Teksas i Virdžinija, pa sve do Perua i Čilea u Južnoj Americi. U nedostatku boljeg imena, oni se zovu "narod pre Klovisa".
Da bi stvari bile još komplikovanije, zbog novijih otkrića, procena o tome kada su prvi ljudi stigli u Severnu Ameriku mogla bi da se pomeri u još dalju prošlost, možda pre čak dvadeset hiljada godina ili ranije. Međutim, nauka još nije donela definitivan sud o tome.
Ko su bili prvi Evropljani u Americi?
Dakle, za sada, narod Klovis ili pre-Klovisa, koji je odavno nestao, ali i dalje postoji u genetskom kodu skoro svih starosedelaca Amerike, ima zasluge za otkriće Amerike.
Međutim, ti ljudi su stigli na zapadnu obalu. Šta je bilo sa dolascima sa istoka? Da li je Kolumbo bio prvi Evropljanin koji je ugledao divlji, zeleni raj kakva je Amerika sigurno bila pre više vekova?
Ni blizu.
Postoji dokaz da su Evropljani posetili današnju Kanadu oko 500 godina pre Kolumbove plovidbe. To su bili Vikinzi, a dokazi njihovog prisustva mogu da se nađu na kanadskom ostrvu Njufaundlend, na mestu zvanom l'Anse Aux Meadows. To je sada mesto na UNESCO-voj listi svetske baštine, i sadrži ostatke osam građevina koje su verovatno bile drvene strukture pokrivene travom i zemljom.
Danas je ta oblast bez mnogo vegetacije, ali je pre hiljadu godina svuda bilo drveća, i verovatno je korišćena kao zimska stanica, gde su Vikinzi popravljali svoje brodove i ostajali stacionirani tokom zime. Nije sasvim jasno da li je ta oblast bila trajno naselje, ali je jasno da su Vikinzi bili ovde mnogo pre Kolumba.
Još jedna misterija
U priči o otkriću Amerike postoji još jedan fascinantni detalj - a to je slatki krompir.
Ta prosta, ružičasto-crvena krtolasta biljka potiče iz Južne Amerike. Pa opet, slatki krompir bio je na meniju u Polineziji pre čak hiljadu godina. Kako je dospeo tamo?
Poređenjem DNK polinežanskog i južnoameričkog slatkog krompira, naučnici su došli do zaključka da je povrće neko poneo sa sobom u Polineziju posle putovanja u Južnu Ameriku, ili su ga, pak, stanovnici ostrva doneli iz Južne Amerike dok su istraživali Pacifik. U svakom slučaju, to znači da je otprilike u isto vreme dok su severnjački moreplovci sekli drva u Kanadi, neko u Polineziji prvi put probao slatki krompir iz Južne Amerike.
Kada je reč o genetici, studija DNK starosedelaca polinežanskog ostrva Rapa Nui, takođe poznatog kao Uskršnje ostrvo, objavljena 2014. godine, utvrdila je da kod njih postoji značajan deo severnoameričkih gena. Prisustvo američkog DNK u genetici starosedelaca Rapa Nuija nagoveštava da su ta dva naroda živela zajedno oko 1280. godine nove ere.
Postoje i druge teorije. Penzionisani oficir britanske mornarice Gevin Menzis je zagovornik teorije da su Kinezi kolonizovali Južnu Ameriku 1421.
Druga teorija, penzionisanog hemičara po imenu Džon Raskemp glasi da su piktografi otkriveni u Arizoni skoro identični kineskim slovima. On veruje da su Kinezi živeli na mestu današnje Arizone negde oko 1.300 godina pre nove ere.
Pominjemo ove dve teorije samo zato što su se nedavno pojavljivale u medijima. Obe su potpuno diskreditovane, pa ćemo ih ostaviti na tome.
"Kotao pretapanja"
Šta sve ovo znači?
Ovde, u Glasu Amerike, pokušavamo da ispričamo američku priču, a ono što je jasno je da je Amerika bila "kotao pretapanja", odnosno mešavina naroda, stotinama godina pre nego što je Kip slobode počeo da poziva svet:
"Dajte mi svoje umorne, svoje siromašne, zbijene mase, koje čeznu da slobodno dišu".
Zapravo, čitava Severna i Južna Amerika su poliglot kultura, stariji od pisane istorije. Od tada, ljudi dolaze na ovaj kontinent u potrazi za boljim životom, obiljem hrane, vode i mogućnosti, a to se, možda, nije mnogo promenilo ni danas.
