Iako izbeglice i migranti kroz Srbiju samo prolaze, bez namere da se tu nastanjuju, način izveštavanja medija o njima - protivan pravilima profesije - rezultira rastom ksenofobije, odnosno straha prema drugačijem. Taj sentiment postajao sve prisutniji u javnom prostoru, na medijima i društvenim mrežama. Migranti i izbeglica su laka meta za mržnju, ksenobiju i ne završava se sve na teškim rečima, već se veoma često završava i nasiljem na ulici, rekla je novinarka i moderatorka Tamara Vlaškalin otvarajući onlajn konferenciju "Laka meta za teške reči" koju je organizovala IDEAS uz pomoć UNHCR-a.
Ljubinka Mitrović iz Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) podsetila je da je za tu UN agenciju pitanje suzbijanja ksenofobije, rasizma i diskriminacije veoma je važno jer se te pojave smatraju glavnim uzročnicima raseljavanja. U svetu danas ima 80 miliona prinudno raseljenih i 26 miliona izbeglica, što je najviše nakon Drugog svetskog rata, kazala je ona.
Samo u tolenrantom društvo koje se oslobođeno ili se bori prtiv ovih pojava, izbeglice mogu da uživaju zaštitu koja im po međunarodnim standardima pripada, naglasila je. Ključno je da države imaju zakonodavstvo koje se efikasno suprostavlja netrpeljivosti prema izbeglica i važno je da se ono efikasno spvodi. Svaki akter može da se bori protiv toga, uključujući i medije, rekla je Mitrović.
Marko Milanović, direktor Centra za iztraživanje i razvoj društva IDEAS podsetio je na rezultate istraživanja prema kom čak odsto građana Srbije ima negativan odnos prema migrantima i izbeglicama, dok je među studentima taj udeo čak 58 odsto, "i to nas posebno zabrinjava".
On je podsetio i da je tokom predizborne kampanje za parlamentarne izbore 2020. povećalo sve negativniji narativ prema izbeglicama i migrantima.
Tamar Vlaškalin je rekla da su mediji idelan prostor za širenje ksenofobičnih ideja. Pojavili se različiti portali bez impresuma koji šire mržnju i ksenofobiju, a posebno interesantno je da se u Srbiji, iako je XXI vek i informacije su dostupne iz različitih izbora, postoji slaba medijska pismenost.
"Nismo pismeni ako umemo da pišemo i čitamo, nego po tome da li znamo šta smo pročitali", rekla je ona.
Ocenila je da su mediji u početku izbegličke krize 2015-16. uglavnom objektivno izveštavali i da praćena zvanična polike prema migrantima i izbglicama. Ton u većini slučajeva bio neutralan, pogotovo na medijima sa nacionalnom frekvencijom.
Pet godina kasnije, kad su migranti počeli duže da se zadržavaju u Srbiji jer nisu mogli lako da idu dalje, ta neutralnost izveštavanja preraslo u ignorisanje ili izveštavanje isključivo kad su migranti i izbeglice povezani sa nečim loši - prekršajima i krivičnim delima.
"Broj krivičnih dela migranata po podacima MUP-a zanemarljiv je u odnosu na ukupan broj krivičnih dela u Srbiji", podsetila je Vlaškalin i ocenila da se u izveštavanjima u medijima izgubilo prikazivanje e konteksta iz kog dolaze izgeglice, odnosno da je reč o ljudima koji najčešće beže od terora ekstremista i ratova i da ne žele da se nastane u Srbiji, već da nastave dalje ka Zapadu. Izostaju afirmativni tekstovi, tekstovi koji promoviši integraciju i ljudske i profesionalne vrednosti koje mnogi od tih ljudi nose sa sobom, kazala je ona.
Prema slici u medijima, međutim, izbeglice žele da islamizuju Srbiju i celu Evropu, bave se kriminalom, opasne su po lokalno stanovništvo, šire bolesti, pa je tokom pandemije dodatno porastao strah od igranata. Netačno da nema žena i dece, rekla je ona, ali jeste činjenica da je najviše muškaraca, jer je put pun opasnosti - "zato na put peške iz, na primer, Sirije, kreću prvo muškarci".
Mediji takođe prenose lažan podatak da migranti dobijaju pomoć iz budžeta Republike Srbije, budući da je sva pomoć iz evropskih i međunarodnih fondova.
Relja Pantić iz Kancelarije poverenika za zaštitu ravnpravnosti podsetio je da je u periodu između 2016. i 2019. godine među grupacijama koje su meta netrpeljivosti prvo bili pripadnici LGBT populacije, pa Albanci, pa migranti. Međutim, 2019. godine migranti izbijaju na prvo mesto.
"Prema istrazivanju Poverenika iz 2019 . godine, 48 odsto ispitanih ne zeli da oni ili njihova deca budu u braku sa migrantima, 36 odsto ne želi da se druži sa njima, 37 odsto ne želi da migranti stalno žive u Srbiji, 38 odsto ne želi da im migranti budu komšije, dok 31 odsto ne želi da im budu saradnici na poslu", izneo je podatke Pantić.
Takođe, od 29 ostova koje su dobile međunarodnu zaštitu (azil) u Srbiji u 2020. godini, 12 osoba dobilo je supsidijarnu zastitu, dok je 17 dobilo status izbeglice. U 2021. godini do kraja aprila, samo jedna osoba je dobila supsidijarnu zastitu i samo jedna izbeglički status, rekao je Pantić.
Među problemima na koje nailaze migranti u Srbiji, Pantić je naveo da banke odbijaju da im pruže bankarske usluge i da prevoznici nisu želeli da im prodaju karte do Šida i izlazne granice Srbije.
Mirjana Milenovski, zadužena za medije u UNHCR-u, rekla je da su izbeglice došle kao "pogodna meta" i da je to zabrinjavajuće. Iako postoji određeni broj medija koji pokušavaju da objasne građanima ko su ti ljudi, odakle dozale, od čega beže, da razbijaju predrasude da će se naseliti i da se naseljavaju u oddređenim delovima Srbije, da menjaju strukturu stanovnika, ali da to čini manji broj medija i portala.
Čitaoci često, kada vide takav naslov, kažu "to je samo zamagljivanje našeg pogleda, drugi su mnogo glasniji i čim ih je više mi njima treba da verijemo", ocenila je Milenovski.
Bojana Lekić, novinarka i autorka filma o izbeglicama "Pušbek i opasne igre", usprotivila se tome da mediji budu glavna meta u kontekstu loše slike koja postoji o izbeglicama. Primetila je da je dobro što se koristi termin "izbeglice", ocenjujući da je termin "migranti" politički uveden termin u trenutku kad je politikama širom sveta to odtovaralo.
"Nemamo jasnu situacju ko je taj ko procenjuje da li su u pitanju izbgeglice ili migranti, odnosno ekonomski migranti. Ko je taj, kad imamo prelazak granice koji je potpuno nelegalan, a niko ne postavlja to pitanje", rekla je ona.
Ocenila je da su mediji koji se pominju u negativnom kontestu "efemerni", ali i da oni dosta vladaju javnim mnjenjem, ponajpre putem društvenih mreža. Glavni problem je, međutim, kako izveštavju glavni, "mejn strim" mediji - televizije i novine.
Kreiranje javnog mnjenaja se gradi prema izvepštavanju glavnih medija, naglasila je ona i podsetila da su glavni gosti u njima analitičari i prdstanvici režimske politike.
"Ja ne želim da aboliram one koji sebe zovu medijima a plasiraju lažne vesti, ali ne možemo medijskom scenom u Sribiji da smatramo neke 'budi bog s nama' portale koji plasiraju takve vesti i u najboljem slučaju tabloide. Neću da pristanem na to da u ratu grešnih ponovo stradaju mediji i tako sam završila poslednji doumentarac. To nije dobro, tako nećemo popraviti medijsu sliku u Srbiji, da kažemo da je uvek za sve kriv medij", poručila je Lekić.
Podsećajući na zvaničan podatak da u Srbiji boravi 9.000 izbeglica, ona je rekla da bi glavna tema trebalo da bude ilegalno proterivanje izbeglica, odnosno "pušbek (pushback)".
"Pušbek se srećom umanjio, ali opasne igre su se nastavile", rekla je Lekić i upitala šta rade institucije da bi pomogle ljuidima koji su se zatekli u Srbiji da tu budu bezbedni i da budu bezbedni u sledećoj zemlju u koju su se uputili.
