Srpska glumica Dragana Varagić osvojila je nagradu za sporednu žensku ulogu na Festivalu nezavisnog kratkometražnog filma u Los Anđelesu. U konkurenciji više od 4.500 ostvarenja iz 84 zemlje, nagrađena je za ulogu u filmu Ivane Todorović "Kada sam kod kuće". Pre ceremonije, Dragana Varagić, koja je na putu za zapadnu obalu prošla kroz Vašington, grad sa kojim ima privatne i profesionalne veze, i rediteljka Ivana Todorović, koja trenutno boravi u Arizoni, govorile su za Glas Amerike o ostvarenju koje joj je donelo nominaciju, a čija je tema suočavanje sa seksualnim nasiljem u porodici.
"I ja sam se pitala kako izvučeš tri glumice iz 4.500 filmova! Kako mi objašnjeno, oni svakog meseca prave presek prijava koje su dobili i naprave finaliste, i posle 12 meseci od mesečnih finalista naprave nominacije i to su po tri", kaže Dragana Varagić, koja je u bila konkurenciji sa nemačkom glumicom Hervine De Bot, i Amerikankom Roni Ferer.
Osim dodele nagrada, u Los Anđelesu je učestvovala i u panelu o produkciji filmova van američkog mejnstrima.
"Idem da vidim kako izgleda taj festival, dešava se u Čaplinovom studiju Rejli studios, koji je čuveni studio sa velikom istorijom tako da mi je i to zanimlijivo da vidi, bila sam ranije u LA-u ali nikad nisam bila ovim povodom tako da – što da ne".
"Mnogo smo ponosni na Draganu koja se nalazi u Los Andjelesu i držimo fige da dobije nagradu a i sama činjenica da je nominovana i jedna od tri glumice, među toliko uspešnih filmova je već nagrada", rekla je za Glas Amerike rediteljka Ivana Todorović, koja živi na relaciji Srbija-Arizona.
Film „Kada sam kod kuće“, premijerno je prikazan na prošlogodišnjem martovskom festivalu u Beogradu, a imao međunarodnu premijeru u Bruklinu.
"Dobili smo za film 14 nagrada, od čega 7 u Americi, nekoliko u Los Anđelesu, nekoliko u Njujorku, što nam je posebno drago. Takodje letos je prikazan na Global voices festivalu koji su napravile zene iz UN sto nam je bila velika čast. Mi smo već imali godinu dana festivalskog života sa filmom koji je imao veći uspeh u inostranstvu nego kod nas a onda je krenuo bum da su hrabre mlade žene u Beogradu izašle i rekle šta im se desilo, takođe se poklopilo da smo dobili neke nagrade u Njujorku, i onda je krenula veca medijska pažnja za film što je odlično jer je mogao da bude još jedna potpora, vetar u leđa gde se medijski priča o toj temi", priča rediteljka.
U samo 16 minuta, razvija se napeta priča o suočavanju sa nasiljem i seksualnim nasiljem u porodici, naspram njegovog zataškavanja. Dragana Varagić glumi tetku glavne junakinje i kaže da se uloga razlikuje od svih prethodnih.
"Drugačija je zato što je ona istovremeno i zločinac i žrtva. To mi je bilo zanilmjivo, u stvari kada me je Ivana zvala da pričamo o scenariju, to je bio naš prvi kontakt koji mi je govorio da možemo da napravimo nešto čime ćemo obe biti zadovoljne. To je jedna tetka, koja jednu tragičnu priču o nasilju, seksualnom nasilju u porodici, čuva i ne da da se razreši. Istovremeno ona je i prva žrtva tog nasilja, tako smo se Ivana i ja dogovorile tako da sve što sam ja igrala je kako napraviti glumački odabir sredstava tako da obe pozicije i žrtve i saučesnika u zločinu postoje, i da svaka od njih ima pravo glasa da se čuje u filmu da to bude jasno".
"Njena uloga je zapravo bila jako teška jer je morala da iznese sve emocije sa veoma malo dijaloga. Ponosna sam na nju i sve ostale glumce, svi smo stvarno srcem radili i rad sa Draganom je bio veliko zadovoljstvo. Imala je tešku ulogu i zato što je morala da uradi sve suprotno onome što bi ona sama verovatno uradila, morala je da brani lik sa kojim se ona suštinski ne slaže, i to je zaista maestralno odigrala", kaže Ivana Todorović.
Scenario za film pisala je Melina Pota Koljević, glavnu junakinju tumači Milica Stefanović, Radoje Dimić glumi teču sa kojim se ona suočava, a Sara Dimić, naturščik, glumi sestru nesvesnu porodične tajne.
"Kratki film zahteva mnogo koncentracije, da se na malom prostoru puno kaže i sve to počinje od reditelja i scenarista pa ide nama glumcima", ističe Dragana Varagić. "Ivana Todorović je mlada rediteljka koja je svoje najveće uspehe napravila dokumentarnim filmovima na Berlinskom festivalu, ovo je njen prvi igrani kratki film, tako da je bila izuzetno mlada ekipa koja je podržavala i radila oko filma tehničku podršku, i vrlo su angažovani, kvalitetni, provokativni i bilo je lepo snimati sa njima."
"Ova tema je telesna, seksualno nasilje je telesni čin i to je tema o kojoj se ne priča, a kada smo pravili scenario sa Melinom Potom Koljević morali smo da nađemo način da se više priča kroz emociju...", dodaje Ivana Todorović.
"Meni je sa ovim ljudima je bilo fantasti raditi jer su svi profesionalci i tako osetili ovu temu i zleeli da dodaju svojim umecem da film ima tu magiju koju ima a da dotakne razna srca na planeti i ljudi krenu da pricaju o svom bolu."
Pored Martovskog i Festivala autorskog filma, film je nedavno prikazan u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu, na festivalu japansko-srpskog filma.
"To je nažalost sve gde je film prikazan u Srbiji ali se nadam da će se naći mesto tom filmu u školama. Moji prethodni filmovi se svi prikazuju u školama i univerzitetima, jer sam ja ne samo umetnik nego i borac za pravdu i veoma mi je važno da mladi krenu da razmišljaju na drugačiji način", kaže Ivana Todorović.
"Ono sto sam ja želela, a nažalost se nije desilo, je da RTS prikaže film i razgovarala sa raznim novinarima i umetnicima, medjutim oni su rekli da nemaju vreme za kratki film od 16 minuta u ovakvom trenutku kada je to baš bitno, i baš zato što je u pitanju film koji na univerzalan način priča o toj temi, zato je tako uspešan i putuje po svetu i dobija nagrade, zato što ga svako može osetiti i zato je jako bitan za Srbiju i bilo koju drugu zemlju u kojoj se nedovoljno priča o tome zato što kad vi nešto osetite o tome, morate da progovorite."
U ovom trenutku, Ivana radi na novom filmu, a Dragana Varagić nastavlja svoj rad u Beogradu u koji se vratila posle 20 godina provedenih u Kanadi, gde je glumila, predavala, i režirala. Odluku o povratku je donela iz privatnih razloga, i kaže da nije zažalila.
"Nema kajanja, naprotiv volim Beograd i svoje društvo tamo i vrlo mi znači ali volim što me iz Kanade takođe zovu da odem iz Beograda da radim, to znači da nisam provela 20 godina negde tek tako, nego je ostao neki trag, i potreba za saradnjom."
Sada kao profesorka vodi svoju klasu na Akademiji umetnosti, režira i glumi – ponovo na maternjem jeziku, posle godina glume na engleskom.
"Ja se u Beogradu najviše osećam kao glumica. Tako sam i počela i sve ovo drugo što radim i što sam dodala u Kanadi profesoru i režiju je proizašlo iz moje glume, Kanada me naterala da otvorim te stvari ali kada se vratim u Beograd na maternjem jeziku ja sam pre svega glumica."
