Teško je danas odgovoriti na pitanje da li se u pozadini pravog rata vodi rat informacijama, ili se u pozadini rata informacijama vodi onaj pravi rat oružjem. Rat u Ukrajini zapravo je potvrdio tezu da su lažne informacije na prvoj liniji fronta i da je najteže stići do istine.
“Na kraju istina i postane nebitna. Bitan je samo taj dvoboj koji se odvija na društvenim mrežama”, kaže u razgovoru za Glas Amerike Stefan Janjić sa portala FakeNews tragač, koji se bavi lažnim vestima u srpskim medijima.
Prema njegovim rečima, pandemija koronavirusa je idealna pozadina za širenje lažnih vesti, a ukrajinska kriza je pravo bojno polje na kome sve strane u sukobu koriste lažne vesti kao legitimno oružje:
“Imali smo prethodnih dana pregršt tih fotografija i videa koji su ili zastareli, ili sa neke druge lokacije, ili pogrešno protumačeni. Pa čak i nekih bizarnih slučajeva da određene sekvence iz video igrica, ili određene sekvence iz nekih serija, kao što su Igra prestola, budu predstavljene kao autentični zapisi sa ratišta”, ističe Janjić i naglašava da je u domaćim medijima gotovo nemoguće utvrditi šta je "fejk njuz", a šta istina.
Naslovna strana Informera objavljena par dana pre ruske invazije na Ukrajinu je najbolji primer koliko daleko su spremni da idu kreatori lažnih vesti. Naslov “Ukrajina napala Rusiju” nije prošao nezapaženo, kaže sagovornik Glasa Amerike:
“Ta naslovna strana gde Informer objavljuje da je Ukrajina napala Rusiju, je izazvala pažnju svetskih medija kao jedan primer neverovatnog apsurda, zapravo ne znam ni šta bih mogao da proverim. To je do te mere apsurdno da fact-cheking, odnosno disciplina proveravanja činjenica, ostaje nemoćna pred takvom jednom informacijom”.
Izbijanjem rata u Ukrajini, ovdašnji tabloidi otišli su korak dalje, preuzimajući sa ruskih medija čitave tekstove o navodnim zločinima Ukrajinaca u Donbasu i Lugansku. Početkom nedelje tabloidi i portali u Srbiji i Crnoj Gori preneli su tekst o tome šta su zatekli ruski vojnici po ulasku u Donbas, u kojem se tvrdi da su otkrivene masovne grobnice sa skoro 300 žrtav, a koje su počinili, kako se tvrdi, ukrajinski nacisti nad ruskim stanovništvom.
Već na prvi pogled vidi se da se u tekstu ne navode izvori za tvrdnje koje se iznose, niti ima sagovornika koji govore o navodnim zločinima, a kako kaže Stefan Janjić, redakcija FakeNews tragača nije se bavila tim tekstovima i nije radila proveru podataka:
“Često kada razgovaram sa svojim kolegama iz inostranstva oni se pitaju koliko Rusija novca ulaže u rusku propagandu u Srbiji, a ja ne znam naravno da odgovorim na to pitanje jer nemam preciznu informaciju, ali mi se čini da nije potrebno da ulaže bilo kakav novac prosto zbog činjenice da tabloidi vide vrlo jasan profit da objavljaju takvu vrstu informacija, takvu vrstu interpretacija”, ističe Janjić i dodaje da takvi napisi ne mogu eksplicitno da pomognu Rusiji, već da su priče za publiku u Srbiji koja prihvata takve narative.
Iako je Srbija zvanično podržala teritorijalni integritet Ukrajine, kako kaže sagovornik Glasa Amerike, očito je da su tabloidi nastavili da podržavaju Rusiju eksplicitno, da se između redova isčitava radost zbog tog rata, jer to je nekakav diskurs koji su oni gajili godinama i priželjkivali da se desi nekakav sukob, ističe Janjić:
“Ako pođemo samo od načina na koji su prikazane slike ovih aktera na naslovnim stranama domaćih tabloida, ti čuveni filteri koje koriste ako hoćete da prikažete nekog kao neprijatelje sa jakim kontrastom boja, dakle da ih bukvalno prikažete kao Hitlera, i sa druge strane nekog ko je pobednik, neko ko je moćan, u ovom slučaju Putin. Tako da je sve toliko jednostrano, sve je toliko pristrasno, da čini mi se da bilo kakav apel, poziv da se sadržaj upristoji i da se uskladi sa načelima profesionlanog izveštavanja sa kodeksom novinara Srbije, da je sve to uzaludno i da nažalost ti zastrašujući pristrasni i netačni sadržaji imaju vrlo široku publiku ovde u Srbiji”.
Prema njegovim rečima, u srpskim medijima nema neopredeljenih – ima samo onih koji su oprezniji u tome šta objavljuju i onih koji su manje oprezni.
