Imao je šest godina, išao u prvi razred škole u Njuport Njuzu u Virdžiniji. Uperio je pištolj u svoju učiteljicu, navodi policija, i povukao obarač. A širom zemlje, ljudi... nisu znali kako da reaguju.
Čak i u zemlji u kojoj je oružano nasilje nažalost uobičajena pojava, priča o malom dečaku sa pištoljem ima snažan odjek. Ljudi upiru prstom, tražeći krivca. Postoji zbunjenost, potraga za odgovorima. Javnost se suočava sa duboko neprijatnim osećanjima. I postavljaju se pitanja: kako je tako nešto moglo da se dogodi?
“Skoro je nepojmljivo da je jedan šestogodišnji učenik doneo napunjen pištolj u školu i pucao u učiteljicu", izjavio je tog dana, 6. januara, gradonačelnik Filip Džons. "Međutim, to je tačno ono sa čim se naša zajednica danas suočava".
Međutim, ne suočava se samo njegova zajednica, i nije u pitanju samo jedan dan. Ovo je zemlja puna ljudi koji tačno znaju šta misle o svakoj temi, i to iskažu. Pa opet, u zemlji punoj odlučnih stavova, ovde su ljudi ostali bez reči.
“Nikada nisam mislila da će osnovci biti napadači" , kaže Kendra Njuton, učiteljica prvog razreda iz Floride.
Razlog je možda što je incident van okvira onog na šta su ljudi navikli. Dženifer Talariko, profesorka psihologije na Lafajet koledžu u Istonu u Pensilvaniji veruje da slučaj izaziva drugačije reakcije delom zato što narušava društvena očekivanja i u odnosu na pucnjave u školama (od kojih su se još dve dogodile u drugim delovima zemlje istog dana) i samom detinjstvu.
“Nažalost, imamo svoje šablone, rubrike, arhetipove za pucnjave po školama u ovoj zemlji. Na neki način imamo već spreman scenario za te stvari", kaže Talariko, koja proučava kako se ljudi sećaju događaja koje su indirektno iskusili.
“Upotreba fraze ‘pucnjava u školama’ nas navodi da razvijemo priču u glavi, a kada su činjenice slučaja toliko drugačije od onoga što smo zamislili ... to je ono što izazove iznenađenje."
Amerikanci obično vide detinjstvo kao oličenje onog najboljeg od društva i vrednosti, kaže Talariko - a to su nevinost, radost, ljubav, bezbrižnost. "Sve što dovodi u pitanje to duboko ukorenjeno gledište izvlači na površinu komplikovana pitanja o kulturi i zajednici u kojoj se neko dete odgaja - bilo da je reč o lokalnoj kulturi ili celoj zemlji. To je ozbiljno preispitivanje", kaže ona. "Zato ova priča ima takav odjek među ljudima."
Amerikanci se muče sa jednom situacijom koja ne spada ni u jedan šablon. Međutim, koliko god da je to osećanje neprijatno, opasno je pokušati smestiti incident u neki poznati okvir, ističe Marša Levik, pravnica i ko-osnivač Centra za maloletničko krivično pravo.
Ona veruje da su Amerikanci tako "zaglavljeni u svetu kazne" da su izgubili sposobnost da vode razgovore van tih granica. Dajući pucnjavi oznaku "namerna", šef policije Njuport Njuza Stiv Dru poziva ljude da događaj posmatraju kao kriminalni čin", konstatuje Levik.
“To je besmisleno, apsurdno. To je potpuno u neskladu sa naukom i onim što znamo o ljudskom razvoju i razvoju deteta", kaže ona. "Preuzmimo odgovornost. To nije bio kriminalni čin."
Levik bi volela da policija prizna da "to nije njihovo polje stručnosti", kao što je uradila pre više od dve decenije u jednom od malog broja slučajeva u novijoj istoriji koji ima određene sličnosti sa pucnjavom u Virdžiniji. Kada je šestogodišjnji dečak pucao i ubio svog druga iz razreda u Mičigenu 2000. godine, tužilac okruga Dženesi Artur Buš nije krivično gonio dečaka, nego one koji su mu pružili pristup oružju.
U intervjuu prošle nedelje, Buš je izjavio da ga je iznenadilo što je policija Njuport Njuza više puta ponovila reč "namerno."
“Sav sam se naježio kada sam čuo da policija govori da je to bilo namerno", rekao je. "Ne nazivamo slučaj namernim kada je u pitanju šestogodišnjak. On nije dovoljno star da bi imao nameru."
Buš, koji je kasnije postao advokat odbrane i penzionisao se 2018. godine, seća se kako je posetio dečaka u ustanovi za mlade kojima je potrebna psihološka pomoć, i nekako se smestio u stolicu za decu da bi popričao sa njim. Dečak mu je ponosno pokazivao svoj crtež omiljenih igračaka. Osmeh je otkrivao da su mu ispali mlečni sekutići, i razgovarali su o "zubić-vili" i "uskršnjem zecu".
"Bio je uzbuđen jer je znao da će dobiti slatkiše", kaže Buš. "Bilo je sasvim jasno da nije kovao nikakve dijabolične zavere. Bio je tipično malo dete, takoreći beba."
Buš se seća da je bio zapanjen kada je obavešten o pucnjavi 2000-te godine. "Nisam mogao da to shvatim", rekao je. Međutim, odmah je znao da neće podizati optužnicu.
"Jedino što je trebalo uraditi sa tim dečakom je izvući ga iz te situacije, pronaći najbolje mesto za njega", navodi Buš. "Taj dečak verovatno nikada nije doživeo da ga neko voli. Morali smo da ga zagrlimo, kao zajednica, da ga volimo i zaštitimo."
Slučaj iz Virdžinije će sigurno pokrenuti debate o kontroli oružja i bezbednosti u školama. Ali Mojra O’Nil, iz Kancelarije za prava dece u Nju Hempširu kaže da svako koga je potresao incident može da preduzme nekoliko jednostavnih koraka. Ona ističe da brojna istraživanja pokazuju da je najbolji način da se podrži razvoj dece taj da se deci pruži osećanje pripadanja.
Ukratko: ne dajte da vas šok parališe. Načinite korake da vrednujete decu u svom okruženju.
“To nije velika obaveza. Jednostavno znači - poznavati decu, znati kako se zovu, stvoriti utisak da mogu da vam se obrate ako im je potrebna pomoć", ističe O Nil. “Ako neko okruženje odluči da se zadovolji time da je šokirano, a da ne promisli o načinima na kojima mogu da doprinesu dobrobiti i bezbednosti dece, šalju poruku da deca nisu dovoljno vrednovana".
Da li će sve analize i razmišljanja posle pucnjave u Virdžiniji voditi ka promenama - ostaje da se vidi. Talariko, koja je tokom karijere proučavala i "jezik napunjen uspomenama", koji često prati velike događaje, kaže da imperativi kao što su "nikada nećemo zaboraviti" ne vode uvek ka konkretnoj i široj akciji, posebno kada je reč o oružju.
“Nikada nećemo zaboraviti se nije na efikasan način pretvorilo u - nikada više" , konstatuje Mojra O’Nil
