Pucnjave u školama u Sjedinjenim Državama su češće nego u drugim delovima sveta, ali to ne znači da se lakše dolazi do odgovora na pitanja zašto se one događaju, kako ublažiti traume zajednice i kako sprečiti buduće tragedije, kaže za Glas Amerike dečja psihološkinja iz Bostona Lovern Mozli.
„Postoji želja da se razume – zašto. Posle svake tragedije, na globalnom nivou, uvek se postavlja pitanje – zašto. U ovom trenutku je ipak glavno pitanje kako da se svi udruže da se pomogne porodicama da se oporave. Kako pomoći deci da se oporave, pomoći ljudima da se osećaju ponovo bezbedno, jer sam sigurna da se ljudi trenutno ne osećaju tako u Srbiji. Roditelji sigurno drže decu čvrsto uz sebe i ne žele da ih puste.“
Lovern Mozli radi sa decom i adolescentima u Bostonskom medicinskom centru, a takođe je asistentkinja na nastavi psihijatrije na Bostonskom univerzitetu. Iz njenog iskustva, neposredno posle traumatičnog događaja, roditelji treba da procene šta je normalno ponašanje za njihovo dete.
„Treba da se zapitaju - kada je vreme da potražim dodatnu pomoć ili podršku za svoje dete, jer vidim da se simptomi traume ne povlače... Posle svake tragedije, postoje brojni simptomi, posebno kod dece. Ona mogu da imaju probleme sa spavanjem. Mogu da se drže uz roditelje i ne žele da se odvajaju. Mogu da često plaču. Mogu da se žale na bolove u telu, u stomaku ili glavobolje. Neka neće želeti da se vrate u školu. Zato je važno da roditelji pruže podršku deci kada pokazuju te simptome, ali i roditelji sada tuguju, nastavnici tuguju - i svi treba da pronađu mesto podrške, da se ne plaše da zatraže pomoć ako im je potrebna, da se ne ustručavaju da traže priliku da se okupe, da razgovaraju. Postojanje foruma, javnog prostora za razgovore, to bi bilo izuzetno korisno za mnoge pojedince u ovom trenutku. Takođe je veoma korisno da deca, po povratku u školu, mogu da se obrate stručnjacima za mentalno zdravlje, u danima, mesecima pa i godinama posle ovakvog događaja.“
Mozli smatra da je važno da se deca vrate u neku vrstu normalnosti i rutine, ali sopstvenim tempom.
„Deca će u suštini reagovati na osnovu toga kako reaguju njihovi roditelji. Ali mora se imati na umu da će se mnogi osećati bespomoćeno. Beznađe, anksioznost, to su veoma česta osećanja u ovakvim situacijama. Ako roditelji budu u stanju da pomognu i uvere decu da su bezbedna, onda će deca moći da krenu napred, da se postepeno vrate svojoj rutini.“
Mozli ističe da je za pojedince koji se nose sa ovom tragedijom jedan od najvažnijih elemenata komunikacija – na različitim nivoima, jer mnogi ne znaju šta da rade dalje.
„Svi se pitaju - šta ako se ovako nešto opet dogodi? I zato treba da postoji neprekidni razgovor unutar porodica, kod kuće, među školskim zvaničnicima, da se uspostave veze sa policijom, u smislu šta uraditi ako se ovako nešto ponovo dogodi? Kako da planiramo? Mnogi ne žele da uopšte razmišljaju o planiranju, ali je to ključno kada se dogodi nešto ovako.“
Inicijativa o daljim koracima treba da potekne od svih uključenih strana, smatra psihološkinja iz Bostona.
"Može da potekne od roditelja, čije mišljenje treba da se čuje unutar škole, da se čuje šta oni smatraju korisnim. Treba čuti od dece šta ona misle, a zatim treba da se vode razgovori među nadležnima u školi i između agencija za sprovođene reda o tome šta se može preduzeti da se škole zaštite. Da li postoje vežbe koje mogu da se održe za slučaj da se ovako nešto ponovi, kako da pripremimo đake? Kako da pripremimo porodice? Kako da uspostavimo neki protokol da, u slučaju da se ovakva situacija ponovi, postoji ideja šta se radi, da ljudi ne budu potpuno zatečeni. Svaki scenario i svaka situacija su drugačiji. Ali ne želimo da nastavimo da živimo u strahu. Treba da budemo svesni da u svakom trenutku nešto loše može da se dogodi, ali to nas ne sprečava da živimo svoj život.“
"Ako nešto vidite - prijavite"
I u drugim školama u zemlji, smatra Mozli, sa decom treba bez odlaganja razgovarati o događaju za koji svakako svi znaju da se odigrao jer svi mediji govore o tome.
„Deca možda ne znaju šta da kažu ili možda misle, okej, ako ignorišem, problem će nestati. Ali oni će nastaviti da imaju simptome zbog straha koji osećaju. Želimo da im pružimo primer o tome kako se razgovara o stvarima koje nas plaše. Mi, odrasli, smo ti koji uspostavljaju ton razgovara".
Ona dodaje da deca treba da dobiju jasne smernice.
"Treba im eksplicitno reći da ako znaju da se nešto dešava, ako čuju neki razgovor u školskom dvorištu i slično, ako čuju da neko nešto planira, treba da se osećaju da je bezbedno da dođu i to ispričaju. Jer deca se često plaše da će možda izgubiti prijatelja ako podele informaciju. Ali najvažnije je da postoji bezbedni prostor za razgovor za sve, za nastavnike, za roditelje i za decu.“
"Nema ispravne i pogrešne reakcije na traumu"
Pojedina deca su, kako su preneli mediji u Srbiji, na tragediju u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar reagovala podsmehom, pa čak i izrazila podršku napadaču.
"Ne bih rekla da nužno postoji pravi ili pogrešni odgovor u ovom slučaju. Mnoga deca kada se nađu u teškoj situaciji imaju potrebu da provociraju. I zato ne mislim da nužno mora da postoji zabrinutost zbog takvih reakcija. Međutim, kao što sam već rekla, ako deca čuju nešto zabrinjavajuće, treba to da prijave. Ali ako postoje deca koja izražavaju odobravanje prema takvom činu treba razumeti da se onda nešto događa u našem društvu i našoj kulturi - ako neko u tome vidi nešto pozitivno, ili nešto što bi želeo da oponaša".
Šta se događaja u njihovom životu da se osećaju tako pod pritiskom i tako ranjivo da je nasilje odgoovr za njih? Treba razgovarati o tome kako reaguju na stres. Da li se osećaju tako zato što su sami bili meta i smatraju da treba da se nekome osvete? Želimo da znamo za to. Da li postoji bezbedan prostor za decu koja smatraju da ih druga deca napadaju?
Lovern Mozli podvlači koliko je važno dovoljno razgovarati sa decom.
„Mnoge porodice, zato što je život tako užurban i pun obaveza, počnu da misle – deca su okej. Nezavisna su, imaju svoja interesovanja, gledaju svoje serije, nekad igraju svoje video igrice. Ali morate sesti sa detetom, pokušati da uđete u njihov svet, da razumete šta osećaju. I ne plašite se da vodite te razgovore. Izbegavanjem se ta osećanja samo gomilaju. Ali takođe, slušajte dete – kako oni vide događaje, čega se plaše? Jer često, to može biti nešto drugačije od onoga čega se roditelji plaše ili šta njih brine.“
Psihološkinja iz Bostona takođe ukazuje da na tragedije kao što su školske pucnjave utiče veliki broj faktora, i da pokušaj da se locira jedan uzročnik nije koristan.
„U ovom trenutku pitanje je – šta da uradimo da se oporavimo? Ovo je simptom većeg problema. Zato se mora zastati i razmotriti šta se sve događalo da je ovo bio ishod? Kako da rešavamo problem? Jer ima toliko stvari za koje se može reći da je pogrešno, ali šta je to za šta znamo da je ispravno, kako da gravitiramo ka tome. Jer, koliko god to grubo zvučalo, ne možemo da se vratimo u prošlost i promenimo to što se desilo. Možemo samo da idemo napred, i da, sa osećanjem nade, razmotrimo kako da poboljšamo stvari.“
