Samit Evropske političke zajednice u Granadi nije doneo ništa novo kada su u pitanju uzavreli odnosi između Beograda i Prištine. Ostaće upamćen po zvezdici uz tablu Kosova koju je istakla Španija kao domaćin ovog skupa, s obzirom da ne priznaje kosovsku nezavisnost.
Pamtiće se i po tome da se predsednici Srbije i Kosova Aleksandar Vučić i Vjosa Osmani nisu sreli na samitu, po tome da je najglasniji zagovornik srpskih stavova bio mađarski premijer Viktor Orban, da Srbiji nisu uvedene sankcije zbog događaja u Banjskoj, da se Vučić sastao sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom, ali ne i sa kancelarom Nemačke Olafom Šolcom.
Kao i po tome da u Granadi nije donet nikakav zaključak, osim poziva na smirivanje tenzija posle događaja u Banjskoj.
Još jedna stvar je bila prilično vidljiva – Srbija je posle Banjske u težoj poziciji nego što je bila pre samo deset dana i to je situacija sa kojom će Aleksandar Vučić morati da se nosi i da neprestano poručuje da je Srbija opredeljena za mir i nastavak dijaloga, smatraju analitičari.
“Vjosa Osmani, kako se izveštava, odbila je da se sastane sa Aleksandrom Vučićem tvrdeći da Srbija namerava da anektira Kosovo po ruskom modelu Krima i zahtevajući da Beograd, označen kao agresor tokom nedavnih oružanih sukoba, dospe pod režim sankcija. Predsednik Srbije, koji je, moglo bi da se kaže u prinudnoj defanzivi i da je pokušavao da deluje pomirljivo, ponavljao je da želi da se pregovara, mada nije jasno o čemu”, kaže u razgovoru za Glas Amerike spoljnopolitički komentator Boško Jakšić i ističe da je Vučić u Granadi iskoristio priliku da naglasi da je Srbija smanjila nivo vojnog prisustva na administrativnoj liniji sa Kosovom i da su to potvrdili predstavnici EU i SAD, koji su obišli taj pogranični region.
Kako kaže Dimitrije Milić, direktor organizacije “Novi treći put”, skup u Granadi treba posmatrati više kao forum, nego mesto ne kome se donose važne odluke.
“U tom smislu skup u Granadi nije iznenađenje. Sa druge strane, jeste možda neki vid pokazatelja smanjenog fokusa zapadnih država da konkretno u ovoj zoni naprave neki veći iskorak – pretpostavljam zato što postoji veliki broj aktuelnih pitanja u svetu koja skreću pažnju. Uključujući naravno i situaciju na istoku Evrope, uključujući odnose sa Kinom koji se komplikuju. Tako da su kapaciteti Zapada prvenstveno SAD rasuti po svetu. Pretpostavljam da je to jedan od glavnih faktora”, kaže Milić.
Po njegovom mišljenju najveći problem Srbije je u tome što su zapadne države okarakterisale akciju u Banjskoj kao teroristički čin, i kako ističe za Srbiju bi bilo najvažnije da izbegne da se dokažu veze, ukoliko postoje, između države i ovih grupa koje izvele akciju u Banjskoj jer bi to nanelo veliku štetu Srbiji:
“Pretpostavljam da je prvi cilj predsednika Vučića bio da uveri zapadne države da Srbija ne stoji iza ovoga i da joj to nije bila ideja. Ali i da svi ovi manevri koje imamo u kontekstu vojske blizu administrativne linije nemaju za cilj da Srbija upadne vojno na teritoriju Kosova. Tako da prvenstveno mislim da te dve sumnje koje postoje trenutno na Zapadu, da je cilj predsednika bio da objasni da je i dalje kredibilan partner i da se na Srbiju u tom smislu može računati”, kaže Milić i dodaje da bi u suprotnom pozicija Srbije bila znatno teža.
Takođe, na Vučiću je da dokaže da nema veze sa Rusijom i da bilo koju spoljnopolitičku odluku ne donosi u koordinaciji sa Rusijom, s obzirom da to, kako kaže, nije preporučljivo u sadašnjem političkom kontekstu:
“Ukoliko ta komparacija opstaje u javnom prostoru to otežava položaj Srbije zato što je u toj komparaciji Srbija – Rusija. Ako imate Rusiju pod sankcijama celokupnog Zapada onda nije najbolja ideja identifikovati se u bilo kojoj metafori, paraleli i komparaciji sa tom državom. Jer ne možete dobiti preveliku empatiju, a i pritužbe koje imaju građani srpske nacionalnosti na severu Kosova će se manje razmatrati ukoliko budete percipirani kao balkanska Rusija”, naglašava Dimitrije Milić.
Kako smatra Boško Jakšić, na skupu u Granadi sve se svelo na “konfekcijske apele” da se spreči dalja eskalacija konflikta, što, po njegovim rečima znači da je Zapad pred velikim izazovom da pronađe efikasne mehanizme kako bi lidere Beograda i Prištine primorao da krenu u normalizaciju i izađu iz pogubnog statusa quo, koji nanosi štete kako Albancima, tako i Srbima.
To jedino pomaže Rusiji koja Kosovo vidi kao priliku za destabilizaciju Zapadnog Balkana, kaže Jakšić i dodaje:
“Moglo bi zaista da se kaže da Zapad ne želi da satera Vučića u ćošak, nego da mu ostavlja jedan prostor manevra koji jeste sužen. Ali ne verujem da će Zapad uslišiti zahtev Prištine da Srbija bude označena kao teroristička zemlja i stavljena na tu listu, što bi je potpuno izolovalo i verovatno onda gurnulo u jednu poziciju da traži saveznike u Severnoj Koreji, Iranu, Rusiji i Kini. Ali postoje drugi mehanizmi da se Vučić na neki način prisili da prihvati ono sa čime se u krajnjoj liniji i saglasio u Briselu i u Ohridu”, ističe Jakšić i naglašava da misli da bi ekonomski pritisak na Srbiju mogao da ima najveći efekat.
Prema njegovom mišljenju, nije nevažna ni vest da se Vučić u Granadi nije sastao sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom, čija je zemlja uz Francusku autor plana za uređivanje odnosa Srbije i Kosova:
“To što se nije sastao sa Olafom Šolcom je potvrda nečega o čemu se već dugo govori, a to je da su odnosi sa Nemačkom jako loši, da odavno nisu bili na ovako niskom stepenu kao što su sada. Da je u međuvremenu, po principu spojenih sudova Nemačka na određeni način preuzima lidersku ulogu kao zemlja zaštitnica Kosova, a SAD je gube zbog popravljanja odnosa sa Srbijom. Tako da imamo sve elemente velikih geostrateških pomeranja koja se reflektuju i na kosovskom slučaju”, zaključuje Jakšić.
