Društvo u Srbiji je ozbiljno traumatizovano, dok vlast posle teške tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu pokušava da skine odgovornost sa sebe. Tako su u najkraćem protekla tri dana nakon pada nadstrešnice u kojem je stradalo 14 ljudi u Novom Sadu, a ono što je više nego očito je narastajući bes među građanima.
A ponedeljak je u Beogradu ministar građevinarstva i infrastrukture Goran Vesić podneo ostavku zbog nesreće u Novom Sadu. On je tom prilikom rekao i da ne može da snosi krivicu zbog tragedije i izneo sled događaja od 2017. godine oko Železničke stanice u Novom Sadu. Sve što se desilo nije se dogodilo u njegovom mandatu, rekao je Vesić i pozvao nadležne da utvrde ko je odgovoran za nesreću i ko nije uradio svoj posao. On je izrazio nadu da će i drugi koji su odgovorni slediti njegov primer.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je izjavio saučešće porodicama stradalih i najavio da će odgovorni biti politički i krivično gonjeni. Bivša premijerka i sadašnja predsednica parlamenta Ana Brnabić je, osim što je optužila opoziciju da joj je žao što više ljudi nije poginulo, postavila pitanje zašto se traži ostavka sadašnjeg premijera Miloša Vučevića jer je u vreme rekonstrukcije stanice bio gradonačelnik Novog Sada, a da ona je adresa na koju treba uputiti zahteve za ostavkama ona, kao tadašnja predsednica vlade.
Vučević, koji se nalazi u Šangaju, govoreći u nesreći u Novom Sadu, kaže da niko ne raspolaže svim podacima, pošto je to kompleksno pitanje. Govoreći o ispitivanju lanca odgovornosti kada je reč o padu nadstrešnice u Novom Sadu on ističe da je mnogo toga nepoznato u ovom trenutku, kao i da ako se traži nečija glava da „bi se umirila svetina“ - da je to pitanje hajke, a da je odgovornost pitanje političkog pristupa.
Tokom noći u Novom Sadu su se pojavili plakati sa likovima Miloša Vučevića, Tomislava Momirovića i Gorana Vesića, sa porukom "Korupcija ubija - odgovaraćete!", razbijeno je staklo na prostorijama SNS-a i crvenim sprejom ispisana samo jedna reč - „Ubice“.
A lideri opozicije su na večeras u Beogradu zapalili sveće ispred zgrade Vlade Srbije i poručili da četvrti dan posle tragedije niko nije ni zadržan zbog celog slučaja i pozvali građane da se masovno odazovu na sutrašnji protest u Novom Sadu.
Sociolog Zoran Gavrilović kaže da je u sociološkoj teoriji poznato da kad imate jedno društvo u kome postoji takozvana anomija, odnosno dezorganizacija, kad se dese ovakve nesreće, onda deo društva zaista reaguje kroz bes:
„Vidimo taj bes kod ljudi – što kod ljudi koji su bili na ulicama, što kod ljudi koji su na socijalnim mrežama. I to je deo ljudi. Ono što je sada u stvari nama bitno jeste ne bes, nego razum. Taj razum nalaže da sa jedne strane oni koji su odgovorni podnesu ostavke, oni koji su krivi da odgovaraju i da tako u stvari iz stanja dezorganizacije idemo ka društvu u kome postoji vladavina prava i postoji politička odgovornost“, kaže Gavrilović u razgovoru za Glas Amerike.
On dodaje da za razliku od slučaja prošlogodišnje masovne pucnjave i ubistava učenika u beogradskoj osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar", gde je vlast mogla da kaže da je se to desilo zato što je to počinila jedna mlada osoba, ovde imamo činjenicu da je uzrok rušenja nadstrešnice u postupanju, odnosno nepostupanju:
„Da li se radi o renoviranju ili neodržavanju to je totalno nebitno. Očito da javne vlasti i njihovi akteri koje su angažovali da renoviraju, odnosno trebali da održavaju tu železničku stanicu u NS nisu radili svoj posao. I sad se tu naravno spinuju određene stvari sa idejom da prosto biračka populacija SNS-a ostane eutanazirana“.
Psihološkinja Ana Mirković ističe da je postoje različite faze kod svih ljudi kada se dogode stvari kao u Novom Sadu - porodice stradalih se nose sa gubitkom najdražih članova svojih života, dok ostali ljudi gube veru u budućnost, gube osećaj minimalne sigurnosti i osećaju se bespomoćno. Po njenim rečima postoje tri faze kroz koje prolaze svi ljudi u ovakvim situacijama.
„Tako da to je za početak bes, pa negacija - ne može biti da u ovoj zemlji ništa ne funkcioniše, a svesni smo da ne funkcioniše. I dok mi dođemo do faze prihvatanja desi se neka nova situacija koja stalno govori - ne možemo više da ignorišemo realnost, moramo nešto da uradimo. Ali kako kad nemamo ni jedan građanski mehanizam, nemamo izbore, nemamo medije, nemamo slobodu govora, nemamo mogućnost da se borimo za svoje ideje. I eto - sad sve to zajedno je zapravo osećaj da smo potpuno bez perspektive“, ističe Mirković u razgovoru za Glas Amerike.
Za razliku od prošlogodišnjih slučajeva masovnih pucnjava u beogradskoj osnovnoj školi Ribnikar ili u Maloj Duboni kod Mladenovca, gde se radilo se o nekim fizičkim licima koji su napravili strašnu tragediju usled nemogućnosti društva da prepozna njihovu patologiju. Ali ovde se radi o tome da je sistem patološki, ističe Mirković:
„Ovde se radi o tome da smo mi pre samo nekoliko meseci imali otvaranje najlepše železničke stanice u Evropi, da su se drugi divili kako mi to lepo imamo a oni nemaju. Da je to korišćeno u političke, marketinške svrhe, da se potrošila gomila naših para na nešto što je otaljano, što nije uključilo stav struke. Kakva je to informacija – mi nismo rekonstruisali nadstrešnicu. Pa zašto niste? Mene samo zanima - ako niste - zašto niste, ako jeste - zašto tako jeste?“ kaže sagovornica i naglašava da se sada vidi to da sam sistem korumpiran, nepotistički postavljen, gde sve poslove sprovode nesposobni ljudi koji su stranački jako dobro pozicionirani, i da to „utiče na naše živote“.
Kao psihološkinja, Mirković postavlja pitanje odsustva empatije ljudi na vlasti, koji, kako kaže pokušavaju da prebace odgovornost na druge i da je teško očekivati ostavke kao moralni čin:
„Oni imaju ideju koliko je ovo sve katastrofa. Juče sam isto pročitala na tviteru da dok mi protestujemo, tugujemo, palimo sveće, njih petorica razgovaraju o tome ko će podneti žrtvu, šta će dobiti za uzvrat. To su modeli po kojima oni funkcionišu. Znate, kao vozač onog (prim. aut. Zorana) Babića - on nije vozio auto, ali je priznao da je vozio auto, on je odležao neko vreme, on je dobio neke stanove, on je materijalizovao preuzimanje krivice i ja mislim da oni sada se bave time“.
A Zoran Gavrilović smatra da ono što posle nesreće u Novom Sadu rade predstavnici vlasti ima osnovni cilj da u okviru svoje biračke populacije nađe opravdanje zašto se to desilo, a da oni ne budu krivi:
„Njima prosto ovi ljudi koji su nezadovoljni, kod kojih se oseća i vidi bes, nisu ciljna grupa u toj komunikacionoj strategiji. I vlast sada pokušava da kroz krizni marketing pre svega pacifikuje svoje biračko telo. Da im oni poveruju u priču da je to zato što jeste ili nije izvršena rekonstrukcija, ili da je kriv autor arhitekta Imre Farkaš“.
A sami građani, dodaje Gavrilović, na nekoliko načina pokušavaju da se izbore i snađu u ovakvim okolnostima:
„U takvim situacijama jedni se bune, drugi beže, treći, što je paradoksalno, postaju deo sistema verujući da će tako da se spasu, a četvrti se društveno marginalizuju. Sada imamo vidljivo samo ove koji se bune i koje je ispunio bes. Ali na duži vremenski period ja verujem da će ovo uticati na pad poverenja u državni sistem, jer ovde nemamo godinu bez nekih ozbiljnih povoda za dane žalosti.
