Kada su đaci počeli da se vraćaju u školske klupe posle pandemijskih mera, Rouzmeri Negron i njen 11-godišnji sin su primetili određene promene - škola je delovala manje gostoljubivo.
Roditeljima više nije bilo dozvoljeno da ulaze u zgradu bez zakazanih sastanaka, a kazna su bile strože, objasnila je ona. Izgledalo je da ima sve manje tolerancije, a sve više ljutnje. Sin joj je rekao da je nastavnica izvrgavala ruglu njegove poteškoće u učenju i nazivala ga pogrdnim imenima.
Njen sin više nije želeo da ide u školu, a Rouzmeri je smatrala da on tamo više nije bezbedan. Dečak je na kraju propustio više od pet meseci šestog razreda.
Otkako su škole ponovo otvorene tokom pandemije, širom zemlje, stopa izostanaka učenika sa nastave je dostila rekordni nivo. Više od četvrtine učenika je propustila bar 10 odsto časova tokom školske godine 2021/22, što ukazuje na hroničnu pojavu. Pre pandemije prosečno je 15 odsto učenika imala imalo ovoliku količinu izostanaka.
Prema podacima do koje je došla novinska agencije AP u saradnji sa profesorom Tomasom Dijem sa Stenford univerziteta, još oko 6,5 miliona učenika ima problem sa hroničnim izostajanjem sa nastave. Istraživanje je obuhvatilo podatke iz 40 država i Distrikta Kolumbije i predstavlja sveobuhvatni prikaz izostanaka sa nastave širom Amerike.
Sa nastave su češće izostajali učenici latinameričkog porekla, Afroamerikanci i oni iz porodica sa niskim primanjima, pokazuju rezultati. Izostanci su došli kao dodatni problem, posle zatvaranja škola tokom pandemije kovida-19.
Učenici su ostali bez ključnog perioda koji je trebalo da provedu u učionicama, a škole sa pokušavaju da nadoknade te zaostatke. Odsutni učenici propuštaju ne samo nastavu već i sve ostale stvari koje škole pružaju — obroke, savetovanje, socijalizaciju. Na kraju, učenici koji su hronično odsutni i uglavnom propuštaju 18 ili više školskih dana u godini, u većoj su opasnosti da ne nauče da čitaju i da napuste školovanje.
„Dugoročne posledice odsustva iz škole su razorne. A pandemija je apsolutno pogoršala stvari za veći broj učenika“, rekla je Hedi Čang, izvršna direktorka neprofitne organizacije Attendance Works, koja se bavi hroničnim izostajanjem sa nastave.
U sedam država, stopa hroničnih izostanaka dece se duplirala tokom školske 2021/22 u odnosu na 2018/19 i period pre pandemije. Značajno veći broj izostanaka zabeležen je u svakoj državi u kojoj su bili dostupni podaci, ali taj rast nije jako povezan sa kovid statistikom, ukazuje istraživanje.
Deca ostaju kod kuće iz brojnih razloga – finansija, bolesti, stambenih i problema sa prevozom, anksioznosti, depresije, maltretiranja, smanjenja nastavnog kadra i osećaja da nisu dobrodošli u školi. A posledice onlajn nastave su i dalje tu: odnosi u školi su narušeni, a nakon meseci provedenih kod kuće, mnogi roditelji i učenici ne vide smisao redovnog pohađanja časova.
„Gotovo dve godine smo govorili porodicama da škola može da izgleda drugačije i da se zadatak može obaviti van tradicionalnog vremena u toku dana, od 8 do 15 sati. Porodice su se navikle na to“, rekao je Elmer Roldan, predstavnik Zajednica škola u Los Anđelesu. Ova organizacija pomaže školama da prate odsutne učenike.
Kada su učionice zatvorene u martu 2020, Negron je na neki način osetila olakšanje što su njena dva sina bila kod kuće u Springfildu. Od pucnjave 2012. u osnovnoj školi Sendi Huk u Konektikatu, Negron, koja je odrasla u Portoriku, počela je da veruje da su škole u kontinentalnom delu Americi opasne.
Godinu dana pošto je nastava nastavljena, rekla je, osoblje je njenog sina smestilo u odeljenje za učenike sa invaliditetom, navodeći kao razlog hiperaktivno i rasejano ponašanje. Osećao se nepoželjno i nesigurno. Sada, čini joj se, postoji opasnost i unutar škole.
„Mora da uči“, rekla je Negron, samohrana majka koja radi kao kuvarica u drugoj školi.
"Veoma je inteligentan. Ali neću da gubim vreme, novac na uniforme, da bi on išao u školu u kojoj će jednostavno propasti."
Za ljude koji su dugo proučavali hronične izostanke sa posla, post-kovid era izgleda drugačije. Neke od stvari koje sprečavaju učenike da dođu u školu su konzistentne, poput bolesti i ekonomskih problema.
„Ali nešto se promenilo“, rekao je Tod Langager, koji pomaže školama okruga San Dijega u rešavanju izostanaka.
On vidi da se učenici koji su se već osećali „nevidljivo“, ili bez odrasle osobe u školi koja bi brinula o njima, sada osećaju dodatno isključeni.
Aljaska je prednjačila u izostancima, sa 48,6 odsto učenika koji su propustili značajan broj časova. Stopa izostanaka učenika starosedalačkog porekla sa Aljaske bila je veća, 56,5%.
Ti učenici se suočavaju sa siromaštvom i nedostatkom usluga brige o mentalnom zdravlju, kao i sa školskim kalendarom koji nije usklađen sa tradicionalnim aktivnostima lova i ribolova, rekla je učiteljica Heder Pauel. Mnoge učenike odgajaju bake i dede koji se sećaju da je vlada primorala decu starosedelaca u internate.
„Naše porodice ne cene obrazovanje jer ni ono nikada nije cenilo nas“, navela je Pauel.
Njujorčanka Marisa Kosek rekla je da je njen sin, 12-godišnji, Džejms izgubio drugarstva koja je stekao u školi, a njima želju da u potpunosti pohađa časove. Džejms ima autizam i borio se prvo sa onlajn nastavom, a zatim i sa hibridnim modelom.
Tokom odsustva, viđao bi učitelje u komšiluku. Podsticali su ga da se vrati, i on je to učinio. Ali kada se preselio u srednju školu u drugom kraju, nije poznavao nikoga. Izgubio je interesovanje i propustio više od 100 dana šestog razreda.
Sledeće godine, mama ga je naterala da ponovi razred - i on je propustio samo pet dana. Njegova majka, profesorka u srednjoj školi, zatražila je pomoć od rođaka, terapeuta, pa i krizne službe u Njujorku.
Ali Džejms je samo želeo da ostane kod kuće. Uznemiren je jer zna da zaostaje i izgubio je izdržljivost. Biti sa ljudima ceo dan u školi i pokušavati da se ponašaš „normalno“ je zamorno, rekla je Kosek.
Nada se da će stvari biti drugačije sada kada je Džejms primljen u privatnu školu specijalizovanu za učenike sa autizmom.
Neki đaci su hronično odsustvovali zbog zdravstvenih i kadrovskih problema.
Sedamnaestogodišnji Huan Balina ima epilepsiju. U njegovoj blizini mora da bude obučeno osoblje kako bi mu dalo lekove u slučaju napada. Ali posle kovida-19, mnoge školske medicinske sestre su otišle u penziju ili su tražile bolju platu u bolnicama, što je uticalo na manjak kadra širom zemlje.
Prošle godine, Huanova medicinska sestra je bila na bolovanju. Njegova škola nije mogla da nađe zamenu. Propustio je više od 90 dana u srednjoj školi u Čula Visti u Kaliforniji.
"Bio sam usamljen, nedostajali su mi prijatelji", kazao je Balina.
Prošlog meseca škola je ponovo počela. Do sada, Huan je bio tamo, sa medicinskom sestrom. Ali njegova mama, Karmen Balina, rekla je da posledice njegovog odsustva i dalje postoje:
„Čitao je mnogo više. Mislim da više nije motivisan."
Tu je i još jedna trajna posledica pandemije. Nastavnici i stručnjaci kažu da su neki roditelji i učenici bili primorani da ostanu kod kuće i na najmanju naznaku bolesti.
Ćerka Rene Slejter retko je izostajala iz škole pre pandemije. Ali prošle školske godine, srednjoškolka je insistirala da ostane kod kuće 20 dana, rekavši da se jednostavno ne oseća dobro.
„Kako stare, ne možete fizički da ih naterate ili jednostavno ubacite u auto – možete samo da im oduzmete povlastice, a to ne funkcioniše uvek“, rekla je Slejter.
Ona je nastavnica u školi u ruralnom kalifornijskom okrugu koju pohađa i njena ćerka.
„Nije da ona ne voli školu, nego je samo promenila način razmišljanja“, navela je Slejter.
Većina država tek treba da objavi podatke o pohađanju nastave za školsku godinu 2022-23. Ipak, na osnovu retkih podataka koje su neke države do sada objavile, trend hroničnog izostajanja bi mogao da potraje. U Konektikatu i Masačusetsu, hronični izostanci su se i dalje duplo veći u odnosu na period pre pandemije.
U Springfildu, gradu u kojem žive Rouzmeri Negron i njen sin, oko 39 odsto učenika je bilo hronično odsutno prošle školske godine. To je poboljšanje u odnosu na 50 odsto u odnosu na školsku 2021/22. Stope odsustva su veće za studente sa invaliditetom.
Dok je njen sin bio van škole, Rouzmeri Negron je, pokušavala je da isprati školsko gradivo. Uzela je fasciklu sa sa radnim listovima i domaćim zadacima. On nije mogao da dovrši zadatke jer nije znao gradivo.
„Toliko se mučio, a situacija ga je dovodila u loše raspoloženje“, rekao je Negron.
Prošle godine je podnela žalbu tražeći od zvaničnika da njenom sinu pruže dodatnu nastavu i plate da pohađa privatnu specijalnu školu. Sudija je presudio u korist okruga. Rouzmeri Negron sada sa strahom gleda na početak nove školske godine. Njen sin ne želi da se vrati u školu.
Negron je rekla da će tu opciju razmotriti samo ako okrug odobri njen zahtev da on uči u redovnoj učionici sa ličnim pomoćnikom. Predstavnici okruga za agenciju AP su rekli da ne mogu da komentarišu pojedinačne slučajeve učenika zbog privatnosti.
Negron želi da može da školuje sinove kod kuće, ali mora da radi i plaši se da će oni patiti zbog izolacije.
„Da imam drugu opciju, ne bih ih slala u školu“, rekla je ona.
