Albanski premijer Edi Rama rekao je u četvrtak u intervjuu za Glas Amerike da postoje pitanja o tome kako je rešeno trupa SAD iz Avganistana, ali da "prvo moramo da spasimo živote (Avganistanaca)".
Rama, čija zemlja privremeno prima 4.000 avganistanskih izbeglica, rekao je da Albanija kao zemlja članica NATO mora da preuzme svoj "deo odgovornosti" kako bi zaštitila one koji su radili sa tom alijansom u Avganistanu.
Rama je rekao Mirvaisu Rahmaniju iz avganistanskog servisa Glasa Amerike da avganistanske izbeglice mogu da ostanu u Albaniji koliko god žele.
Ovaj intervju je uređen u cilju sažetosti i jasnoće.
Glas Amerike: Gospodine premijeru, hvala vam puno na izdvojenom vremenu. Albanija je bila jedna od prvih zemalja koja je ponudila da primi avganistanske izbeglice. Recite nam zašto.
Edi Rama: Zbog toga ko smo mi. Imamo veoma ponosnu istoriju izgradnje svog života u ovoj zemlji generacijama na osnovu našeg prvog opšteg zakona, koji kaže da kuća Albanaca pripada Bogu i gostu. Tačan prevod bi bio putnik. I onda postoji čitavo objašnjenje dužnosti u slučaju kucanja na vrata onoga ko je iza vrata i u kojoj god situaciji on, ona ili oni bili, morate otvoriti vrata i morate ponuditi utočište putniku koji je izgubljen ili mu je potrebno utočište, ili ga treba nahraniti, ili šta već. Dakle, to je prvo. Drugo je naša istorija. Naši dedovi i bake učinili su nešto fascinantno i zahvaljujući njima Albanija je postala prva i posljednja evropska zemlja koja je nakon rata imala više Jevreja nego pre, nezavisno od njihove vere.
Mnogi Jevreji su spašeni skrivajući se od muslimanskih vojski. Jer, mi ovde imamo muslimane i hrišćane, ali nezavisne od svoje vere, Albanija je štitila Jevreje. A onda smo bili kao Avganistanci pre 30 godina. Dakle, u to vreme smo zahtevali pomoć i kucali na tuđa vrata za sklonište.
Sada je vreme da damo ono što imamo. I na kraju, rekao bih da to dugujemo našoj deci. Naša deca treba da naslede ovaj stav, a svaka generacija treba da ga gaji kada se ukaže prilika jer, ne daj Bože, (inače) postajemo cinična bogata zemlja.
Glas Amerike: Siguran sam da ste videli haos i tragediju na aerodromu u Kabulu tokom poslednje dve nedelje avgusta. Mnogi veruju da je to rezultat ishitrenog povlačenja SAD i NATO snaga iz Avganistana. Šta mislite o ovome?
Edi Rama: Kao što sam rekao i želim da ponovim, sigurno će se ono što se dogodilo poslednjih nedelja i ono što je svet video uživo iz Kabula, sa aerodroma, uz prizora očajnih ljudi koji gube gravitaciju i padaju s neba, apsolutno pokrenuti mnoga pitanja - mnoga pitanja o našoj civilizaciji, o našem demokratskom svetu, o NATO, o budućnosti NATO i o tome kako treba da ga vidimo i oblikujemo.
Ali nije vreme započinjanje razgovora o ovome sve dok se poslednja osoba kojoj je to potrebno ne bude spasena od bilo kakve opasnosti koja bi mogla da postoji za nju ili njega u Avganistanu. Trebalo bi da brinemo o ljudskim životima, a onda će, naravno, uslediti diskusija.
Ali s druge strane, moram reći da je, znate, prilično licemerno svaliti krivicu na Sjedinjene Države i na administraciju i samo oprati ruke poput Poncija Pilata. Uostalom, zajedno smo bili u ovome. Da, naravno, postoje pitanja, i povlačenje je imalo problema, i to je očigledno, ali prvo moramo spasiti živote. A krivica za povlačenje, bez obzira na loše upravljanje povlačenjem, dramatične epizode povlačenja, ne bi trebalo da bude alibi ili ne bi trebalo da bude instrument za zaboravljanje prave stvari - života ljudi.
Glas Amerike: Razgovarao sam sa nekim Avganistancima evakuisanima u Albaniju. Njihova glavna briga je neizvesnost oko procesa njihovih aplikacija. Evakuisani Avganistanac, zahvaljujući se vašoj vladi na srdačnom gostoprimstvu, imao je pitanje za vas: U slučaju da njihova prijava ili proces preseljenja potraju mesecima ili godinama, da li će im albanska vlada pružiti zdravstvene usluge i mogućnost obrazovanja za svoju decu?
Edi Rama: Hvala vam na pitanju. To je vrlo dobro pitanje. Pre svega, trebalo bi da zaborave ma mesece. Neće proći meseci. Proći će više od meseci jer je masa prijavljenih i ogroman birokratski posao koji mora da se obavi u (Sjedinjenim Državama) za toliko ljudi koji su, kako su rekli, smešteni na različitim mestima u Evropi ili drugde, ogroman. Dakle, trajaće više od nekoliko meseci. Drugo, već smo odlučili da ćemo im ponuditi besplatnu zdravstvenu zaštitu.
Briga dece i mladih učenika zajednička je briga. Dakle, radimo na osmišljavanju plana, radimo na tome da stvorimo mrežu nastavnika jer ih možemo odmah poslati u naše škole. Ali to je na albanskom jeziku i moramo im nekako dati kontinuitet da imaju svoj jezik i engleski, pa radimo na tome. I nećemo im dozvoliti, znate, da se vuku po mestima na kojima se nalaze više od meseci, a da tu decu ne pošalju u školu, bez mogućnosti da vide budućnost. Istovremeno, pozvao bih sve njih da razmišljaju o integraciji dok čekaju, jer - oni su sjajni ljudi.
Glas Amerike: SAD možda neće prihvatiti one Avganistance koji ne prođu na bezbednosnoj proveri njihove prošosti ili su njihovi slučajevi odbijeni. Kako će se Albanija nositi sa takvim scenarijem? Da li ste spremni da prihvatite one Avganistance koji neće imati gde da odu, ili postoji neko drugo rešenje?
Edi Rama: Ovde su kod kuće. Ovde bi trebalo da se osećaju kao kod kuće, a ako žele da ostanu, dobrodošli su. Nikada im nećemo reći da napuste zemlju jer ne ispunjavaju kriterijume. Nikada im nećemo reći da moraju da podnesu zahtev za viznu dozvolu u Albaniji. Mnogo smo patili od viznih režima i nećemo sada za njih biti zemlja viznog režima, pa su dobrodošli da ostanu.
Glas Amerike: Kakva je reakcija Albanije na vladu Talibana u Avganistanu? Da li će Albanija, kao zemlja koja ugošćuje stotine, ako ne i hiljade Avganistanaca, priznati vladu predvođenu talibanima?
Rama: Albanija je imala svoje talibane. Oni nisu bili islamski talibani. Bili su to marksistički i lenjinistički talibani. Videli smo i bombardovanje religiona. Videli smo da se Bog proglašava nezakonitim. Videli smo bombardovanje naše kulture 20. veka. Videli smo zatvaranje umetnika, pisaca, pisaca drama. Videli smo potpuni nedostatak slobode izražavanja. Videli smo potpunu nacionalizaciju, odbacivanje i bombardovanje privatne imovine i toliko drugih stvari koje ste, znate, videli u toj zemlji. Svako poređenje ima svoju slabost. Dakle, ne idem dalje. Ali ne, nećemo biti deo nijednog kluba koji će priznati ovaj režim.
Dozvolite mi da dodam ovo. Kada sam rekao ovo, da kažem i drugu stvar - da je važno izgraditi komunikaciju, važno je razgovarati s tim režimom. Jer to je neophodno zbog svega što treba pomoći. Dakle, jedna od snaga našeg talibanskog režima bila je ta što ne samo da nije hteo da razgovara sa drugima, već ni drugi nisu hteli da razgovaraju sa njima. Dakle, ovo je nešto što treba zapamtiti.
