Pandemija koronavirusa i ograničavanje putovanja i okupljanja uticali su na učinak država u procesuiranju ratnih zločina, međutim neki problemi traju duže od pandemije, rečeno je na onlajn predstavljanju godišnjeg izveštajima o suđenjima o ratnim zločinima u organizaciji Fonda za humanitarno pravo.
Ivana Žanić, izvršna direkorka FHP, rekla je da suđenja za ratne zločine nema, a da je broj novopodignutih optužnica veoma mali. Prethodne godine, nastavila je ona, podigutno je samo sedam optužnica, od čega je pet ustupljeno Bosni i Hercegovini.
"Tokom cele godine 10 zamenika tužioca za ratne zločine plus tužiteljka podigli su svega dve optužnice i to je rezultat njihovog rada. Taj broj, svima je jasno, je nedovoljan", kazala je ona i navela da se do pre nekoliko godina očekivalo da svaki zamenik tužioca podigne makar po jednu optužnicu godišnje, pošto je to "rezultat njihovog rada".
"To je tada delovalo smešno, ali se pokazalo kao opravdano - pokazalo se da zamenici tužioca tokom cele godine ne podignu ni jednu optužnicu, pa se postavlja pitanje šta oni zapravo rade tokom cele godine", kazala je Žanić.
Kao sledeći problem, ona je navela neprocisuiranje visokorangiranih komandanata vojske i policije, "na šta FHP ukazuje već dugi niz godina".
Fond je, nastavila je, usmerio svoje aktivnosti na podnošenje krivičnih prijava upravo protiv visokorangiranih pripadnika vojske i policije, sa namerom da te prijave budu dobra polazna osnova za istragu protiv tih lica. Tako, FHP je svojevemeno podneo prijavu protiv Dušana Lončara, komandanta tadašnje Jugoslovenske narodne amrije, koji je, kako tvrde, naredio napad na selo Lovas u Hrvatskoj, kao i protiv Svetozara Andrića koji je danas narodni poslanik u Skuštini Srbije, a prema tvrdnjama Fonda osnivač je logora Sušica i aktivni učesnik genocida u Srebrenici.
"Do danas nemamo informacija da li se protiv njih sprovodi istraga i u kojoj je fazi ta prijava", kazala je Žanić.
Ona je iznela primedbu da nema ni optužnica za ratne zločine počinjene tokom sukoba na Kosovu. Poslednja je podignuta 2014. godine, nakon čega već sedam godina nema novih optužnica.
Postupci, nastavila je, traju neopravdano dugo, neki čak duže od 10 godina i "to ima katastrofalne posledice", jer - iako ratni zločini ne zastarevaju - ljudski vek je ograniče, pa tokom tako dugih postupaka umiru i optuženi, ali i žrtve i svedoci što "umanjuje krivičnu odgovornsot i dostizanje pravde za žrtve".
Slučaj Lovas - od "ozbiljnog slučaja" do kazni ispod minimalnih
Jedan takav slučaj je suđenje za zločine u Lovasu, a Marina Kljajić, punomoćnica ošećenih, podsetila je na događaje iz tog sela i ubistvo 23 civila nakon što su jedinice JNA i dobrovoljačkog odreda "Dušan Silni" zauzele selo 1991. godine.
Nakon borbi za zazimanje sela, njegovi stanovnici su zatvoreni i zlostavljani, da bi ih konačno pripadnici vojske i odreda "Dušan Silni" isterali u minsko polje kao živi štit i naterali ih da preko polja gaze i mašu nogama kao da kose travu, kako bi aktivirali mine na koje naiđu. Kada bi neko naišao na minu, nastavila je, vojnici bi otvorili vatru. Stradalo je ukuno 69 ljudi, a 12 je raneno.
Za te zločine je pokrentu postupak u predmetu Lovas, koji je uz veliki broj svedoka - čak 196 i veliki broj optuženih - njih 14, predstavljao kompleksan slučaj. "Znalo se u početku da se to ne može završiti brzo", konstatovala je Kljajić.
Prva optužnica podignuta je 2007. godine, da bi 2008. započeo glavni pretres. Obuhvaćene su bile sve žrtve i ranjeni, a postupak koncipiran da slučaj prati kroz tri celine - napad i zauzimanje sela i stradanje tokom borbi, zatvaranje i stradanje u minskom polju.
Godine 2012. svih 14 optuženih je proglašeno krivim i osudio na dugogodišnje kazne zatvora, ali je Apelacioni sud presudu ukinuo i vratio na ponovno suđenje.
2014. proces je ponovo započet, da bi 2019. bilo ponovno presuđenu. U međuvremenu je petoro optuženih umrlo, jedan je postao procesno nesposoban, a za preostalih osam ponovo je presuđeno da su krivi - ali su osuđeni na kazne od četiri do osam godina zatvora.
Apelacioni sud je i tu presudu preinačio tako što je dvoje optuženih oslobodio krivične odgovornosti, a ostali su oslobođeni odgovornosti za nbečovečno postupanje prema zatvorim civilima.
"Toga u pravosnažnoj presudi nema", kazala je Kljajić i navela da su događanja na minskom polju u presudi protumačena tako da pripadnici vojske nisu znali da je tu reč o minskom polju, već samo da su civili vođeni kao živi štit čime je "povređeno njihovo ljudsko dostojanstvo".
"Tako da smo se od početka ozbijnog postupka koji je imao 69 smrtno stradalih žrtava sveli na kraju na postupak koji se završio bez pominjanja imena i jedne žrtve u pravosnažnoj presudi, gde su osuđeni trojica pripadnika vojske i trojica pripadnika dobrovoljačke jedinice 'Dušan Silni' i izrečene su im minimalne kazne. Dvojica su kažnjena kaznom zatvora u trajanju od četiri godine, trojica su dobila po tri i samo jedan je kažnjen kaznom zatvora u trajanju od šest godina", navela je ona.
"Svi se pitao šta se desilo i kako je moglo da dođe do toga da se krene sa tako jednom ozbiljnm otužnicom i da se svedemo na nečovečno postupanje i pet kazni ispod zakonskog minimuma", kaže Kljajić i nastavlja sa odgovorom - da se to desilo zbog dugog trajanja postupka, nepripremljene optužnice, ali i nastojanja tužilaštva i apelacionog suda da do krajnjih granica umanje ulogu JNA u tom zločinu.
Tužilaštvo, smatra ona, nije dobro pripremilo optužnicu pa je sud preuzeo na sebe obavezu utvrđivanja materijalnu istinu i to dugo činio. Optužnice su morale da se prilagođavaju situaciji kako je koji optuženi umirao, time što su i žrtve za čije su ubistvo oni optuživani izbacivane iz optužnice, da bi se na kraju došlo u situaciju da se poslednjom optužnicom 2017. imali 27 smrtno stradalih žrtava od 69 od koliko se krenulo.
Konačno, sud je odlučio da prilikom donošenja presude uzme sve olakšavajuće okolnosti, od proteka vremena do uzimanja porodičnih prilika kao olakšavauće okolnosti - toga što je neko oženjen, neko otac, zbog čega je nađen osnov za umanjenje kazni.
"Sa tim minimalim kaznama svela se na minimalnu meru uloga vojske u ovom zločinu koji je počeo kao veliki predmet a završio se sramno za pravosuđe. 69 porodica nije dočekalo pravdu, a svetu je poslata ružna slika da se pravosuđu u Srbiji teško može verovati", zaključila je Kljajić.
Na Kosovu "ni malo bolje"
Bekim Blakaj iz Fonda za humanitarno pravo Kosova, rekao je da situacija na Kosovu nije ni malo bolja.
"Od 116 optuženih tokom ovih 20 godina, osuđeno je do sada samo 41 lice, među kojima 35 Albanaca, pet Srba i jedan Rom", kazao je on.
Podsetio je da su do 2000. godine procese vodile samo međunarodne sudije, da bi nakon toga slučajeve preuzelo Euleksovo pravosuđe, u kom su učestvovale i domaće sudije. I transfer posla tužilaštva prebačen je na domaće institucije do 2018, a Kosovu je ustupljeno 900 predmeta.
FHPK je tokom praćenja suđenja tokom 2-3 godine primetio da sudska veća sastavljena od domaćih sudija prilikom obrazlaganja presuda nisu ni osnovne argumente iznosili da se vidi na kojim navodima su zasnovali svoje odluke i zašto sud neke dokaze smatra relevantnim a neke ne, nastavio je Blakaj.
Uz to, pojedini osumnjočeni se dugo drže u pritvoru pre donošenja pravosnažne presude, neki čak i 8-9 godina. Postoje i problemi sa prevodom, pogotovo u predmetima protiv kosovskih Srba, jer optuženi kasno dobijaju dokumentaciju prevedenu na jezik koji mogu da razumeju.
Ima i slučajeva da osnovni sudovi ne postupaju po odlukama Vrhovnog ili Apelacionog suda, naveo je on i izneo najnoviji podatak da se na Kosovu trenutno vodi osam predmeta pred prvostepenim i apelacionim sudom, a da sy tokom prošle godine podignute samo dve nove optužnice za ratne zločine i donete samo dve prvostepene presude, ali ni jedna pravosnažna.
