“Tada sam samo osećao adrenalin i opasnost. A tek danima posle shvatate koliko je to bio istorijski trenutak. Ništa više nije bilo isto”, reči su Florijana Šmita, danas pedesetogodišnjaka, čoveka koji je u noći rušenja Berlinskog zida bio jedan od okupljenih studenata iz Zapadnog Berlina, među hiljadama građana, u blizini građevine koja je simbolizovala podelu sveta na zapad i istok.
“Mnogo ljudi došlo je sa istoka na zapad, a mi smo išli u suprotnom pravcu. A tu je bila bela linija", govori Šmit o događaju koji tokom prenosa preko televizijskih ekrana inspirisao čitav svet. Ta jedna berlinska noć promenila je živote stanovnika širom sveta.
Stavljena je tačka na podelu ne samo današnje nemačke prestonice Berlina, već i prestanak prosovjetske vlasti u Istočnoj Nemačkoj i okončanje komunističkih vladavina u čitavoj Istočnoj Evropi.
Trideset godina kasnije ostaci Zida koji širom Berlina intrigiraju posetioce da se zapitaju, da li su na istoku ili na zapadu? Svojevrsni su spomenik mirnoj nemačkoj revoluciji i ljudima koji su izgubili živote - pre nego što se revolucija dogodila.
Represivnost istočnonemačkih vlasti u državi nazvanoj Nemačka Demokratska Republika (DDR) nikada nije zaboravljena. U Muzeju Štazija, tajne policije Istočne Nemačke, dokumentovane su metode kojima se koristila u mučenju, zastrašivanju i uklanjanju nepodobnih građana.
Aneka, jedna od posetiteljki, prisetila se tih vremena.
“Da, nekako smo se uvek osećali kao da nas nadziru. Bio je vrlo represivan režim", kaže Aneka.
Ipak vremenom je raslo interesovanje za time kako je bilo živeti u Istočnoj Nemačkoj. U Muzeju DDR-a, posetioci mogu da se voze u klasičnom istočnonemačkom vozilu Trabantu, da iskuse kako je bilo živeti u tipičnom stanu.
“Pored sve te ozbiljne i negativne strane socijalističke diktature, bilo je normalnog života. Ljudi su bili naviknuti na takvu državu. Živeli su dobro, nisu se suočavali sa represijom svakog dana. To je bila manjina, značajna manjina, ali isto tako morate da kažete kako je živela većina", kaže Vanesa Lemke - kustoskinja muzeja.
Iz svega doživljenog nameće se utisak da trideset godina od pada Zida, Berlin jeste ujedinjen, ali su područja istočne i zapadne Nemačka i dalje različita.
Jerg Forbrig, predstavnik nevladinog Maršalovog fonda, ukazuje da i dalje deluje kao da se ne nalaze u istoj ravni.
“I dalje postoji neki osećaj ponižavanja koji ima većina istočnih Nemaca, u odnosu na Zapadnu Nemačku, ili centralna Evropa u odnosu na Zapadnu. Bez obzira na ogromne napore koje su učinili, i dalje ih tretiraju kao građane drugog reda Evrope ili Nemačke", kaže Forbrig.
Nedavno istraživanje je pokazalo da više od polovine Nemaca, 53 odsto veruje da je demokratija u opasnosti, što je rezultat porasta nacionalizma na istoku zemlje. S druge strane, poverenje Istočnih Nemaca u vlasti je poljuljano – što je odraz pogoršane ekonomske situacije.
Sve to podseća na 1989. – posle žurke, moralo se dugo i mnogo čistiti. Ipak, oni koji su bili tamo, priznaju da iako je bilo grešaka, Nemci su napravili dobar izbor. Florijan Šmit, sagovornik sa početka priče, ukazuje da nije bilo izbora.
“Kada se setite kako je bilo, to je bila prirodna stvar i to je bilo sto odsto dobro. Na kraju je sve ispalo dobro - iako možda neke stvari nisu dobro urađene", zajključuje Šmit.
Trideset godina kasnije, pad Zida je nešto što treba slaviti, ali ostaviti prostora za sve ljude koji osećaju da se i dalje nalaze pod senkom te nekadašnje barijere.
